Ketrin Ber Blodžet – blistavi um bez odsjaja

Nazovite to blagoslovom ili prokletstvom, ali da biste stvorili nešto vredno, neko mora da vas vidi. Koliko ćete morati da budete vidljivi, zavisi i od toga šta stvarate, ili šta (i koliko) želite da postignete. Ali, šta ako se bavite nečim čemu je najveća vrednost to što se ne vidi golim okom?

U stvari, stvoriti nešto vidljivo je još i lako, a i poželjno je u društvu koje se toliko oslanja na vizuelno. Danas bi nešto slično – stvaranje nevidljivog – u najmanju ruku bilo čudno. A, ako već imate takve aspiracije, možda je bolje da ste se rodili u pretprošlom veku. Bilo bi, ako ništa, mnogo koječega što bi jedva čekalo da bude stvoreno.

Sijalice su nam, na primer, pomogle da razne stvari bolje vidimo. A čovek koji je stajao iza tog patenta, Tomas Edison, voleo je da se poslovno umeša u razne kompanije čiji se rad vrteo oko električne energije. To „rasipanje“ poslovnih interesa je moglo značajno da se pojednostavi, tako što bi se nekolicina tih kompanija konsolidovala pod jedan krov. Tako je 1889. godine nastala „Edison General Electric Company“, koja je, uz naknadne konsolidacije, 1892. godine dobila naziv „General Electric“.

Sedište joj je bilo u gradiću Skanektadi (država Njujork) i, kao kompanija koja je dobrim delom rasla na inovacijama, imala je odeljenje za patente. Šef tog odeljenja je bio Džordž Bedington Blodžet, inače, porodičan čovek – mada je u „General Electric“-u bio na dobrom položaju, uskoro je trebalo da postane otac. U toj ulozi se, međutim, nije ostvario: decembra 1987, usmrtio ga je provalnik koji nikada nije uhvaćen.

Džordžova kćerka Ketrin rođena je mesečak dana kasnije. Stasavala je podalje od rodnog grada, jer se porodica, nakon grada Njujorka, preselila u Francusku. Vratila se u Skanektadi tek na pragu puberteta i tu upisala privatnu srednju školu.

Stipendija ju je potom odvela u Pensilvaniju, na tamošnji Brin Mor koledž. Do tada je već počela da budi znatiželju i naklonost nekolicine profesora – imala je „kliker“ za matematiku, a sada se okrenula i fizici. Uz mentorstvo, postala je druga najbolja učenica u razredu i, kao maturantkinji Brin Mora, uručena joj je diploma iz fizike. 

(Umalo) očevim stopama, pa još malo dalje

Kao vrlo mlada naučnica, Ketrin je već razmišljala o tome da se donekle skrasi. Struka, a pomalo i mesto porekla, odveli su je u kraću posetu sada već malo starijem „General Electric“-u. Unazad nekoliko godina, tu je radio i gospodin Irving Lengmjur: nekada kolega Ketrininog oca, a u budućnosti dobitnik Nobelove nagrade iz hemije.

Dr Lengmjur je pozdravio njenu želju da se zaposli u njegovoj kompaniji, ali je budućoj koleginici, a tada devojci od tek 18 godina, dao savet da nastavi tamo gde je stala sa obrazovanjem. Iste godine, Ketrin je upisala Univerzitet u Čikagu i usmerila se ovoga puta na hemiju. Jedan od projekata u kome je uzela učešća biće odskočna daska za pronalazak koji će moć spašavanja života pokazati tek kasnije, tokom Drugog svetskog rata – gas masku. Sa diplomom iz hemije, Ketrin se vraća u „General Electric“ i, mada je postala asistent dr Lengmjura, to nije značilo da je raskrstila sa školovanjem. Godinama kasnije, postala je prva žena-doktor nauka sa diplomom Univerziteta u Kembridžu.

U još nečemu je bila prva – „General Electric“ je do tada, po pravilu, zapošljavao muškarce. Ne zato što je imao nešto protiv žena, već zato što su žene u nauci još uvek bile na nivou statističke greške. A dr Lengmjur se, osim kao nadređeni, prema Ketrin postavio i kao mentor. Činio je to delom iz poštovanja prema njenom ocu, ali njegovo mentorstvo je pokazalo koliko je važno imati podršku i podstrek.

Ulazak u nevidljivi svet

Za devojku poput Ketrin, „General Electric“ je bio uzbudljivo mesto. Iako je imala posao „od 9 do 17“, kompanija je tih decenija vrvela od mogućnosti da se stvori nešto vredno. I, Ketrinin mentor, dr Lengmjur, bio je u izvesnom smislu pionir. Proučavao je vezivanje supstanci na molekularnom nivou i već je razvio metodu stvaranja tankih filmova na površini vode – materijala čija debljina iznosi samo jedan molekul. Običnom čoveku to možda ne znači mnogo, tim pre što je reč o materijalima komplikovane definicije. Ali, za upornu devojku poput Ketrin, rad na tim projektima je postao još jedna odskočna daska: za detaljčiće bez kojih je danas nemoguće zamisliti hrpu modernih uređaja.

A Ketrin je bila „daroviti eksperimentator“ – tako je o njoj govorio dr Lengmjur. Rad koji je sa njim započela, nastavila je kao ekspert za izuzetno tanke materijale. I, opet, to što je bila ekspert, nije značilo da je znala sve.

Ubrzo je počela da uči kako da lepi slojeve tečnog sapuna – molekul po molekul, na metalnu površinu. Ovo je podsećalo na slaganje lego-kocaka, samo što su ove „kocke“ bile mikroskopski sitne. Zatim je naučila kako da kontroliše debljinu tih molekula, da bi onda isti taj postupak „preselila“ na staklenu površinu. Slažući tako sloj po sloj, Ketrin je došla do nečega što se ispostavilo kao mala, nevidljiva revolucija: uspela je da ukloni odsjaj svetlosti sa stakla.

Bila je to 1938. godina, a Ketrin je već godinama eksperimentisala sa ultra-tankim filmovima. Pred sam kraj godine, „General Electric“ je izdao važno saopštenje: njihova naučnica je uspela da izume nereflektujuće, „nevidljivo“ staklo, tako što je na njegovoj površini formirala sloj filma debljine 44 molekula.

Čak je i to bio „tek“ početak: sledeće čemu se Ketrin posvetila jeste da napravi sloj koji, za razliku od desetina molekula, nije tako lako skinuti sa stakla. Ali, njen pronalazak je već našao makar jednu praktičnu primenu. Koliko iduće, 1939. godine, ekranizaciju je doživela romantična istorijska drama „Prohujalo s vihorom“. Bioskopska projekcija je doslovno pomerila domete kinematografije, jer je na sočivo postavljen i sloj Ketrininog „nevidljivog“ filma. Zbog neutralizovanja odsjaja koji bi se, inače, potkrao, slika na platnu je delovala mnogo jasnije i čistije – i to je bio početak prakse koja će u narednom periodu postati standard.

„Gde ja stadoh, vi produžite“

Za ovaj svoj pronalazak, Ketrin je te godine primila počasni naučni doktorat. Bio je tek prvi u nizu, jer su se u narednih 5 godina zaređala još tri takva priznanja. A do 1951. njen rodni grad je proglasio 13. jun kao Dan Ketrin Ber Blodžet. Koliko god da je do tada već bila okićena priznanjima, Ketrin je, jednostavno, samo nastavila tamo gde je stala.

U „General Electric“-u je ostala do 1963. godine. Ceo njen radni vek je stao u mali, njujorški grad, koji nije napuštala otkako se vratila sa studija. Iz ugla svoje kompanije i mentora, Ketrin je i te kako bila vidljiva i viđena. Ali, ono što je stvorila, iako po svim merilima veliko, moglo je da se vidi samo posredno: kroz sočiva i objektive, vetrobranska stakla, periskope, mikroskope, teleskope, monitore i ekrane. 

S obzirom na domet njenog naučnog rada, Ketrin je još za života okusila delić slave. O njoj su pisali časopisi „Life“ i „Time“, ali se u svemu tome potkradao i jedan očigledan detalj – da je Ketrinin uspeh specifičan, uzev u obzir da je žena. Možda je zbog toga – ili, prosto, zato što je imala „obe noge do zemlje“ – više volela da se kloni (od)sjaja reflektora. No, ostavila je nešto i generacijama posle nje: i dan-danas naučnici proučavaju njene filmove i pokušavaju da im nađu novu primenu u izradi senzora i mikročipova. Možda je to najbolje rekao Ketrinin kolega koji je godinama radio sa njom: da će dugo (i sa pravom) biti hvaljena zbog jednostavnosti kojom je svoj rad predstavljala svetu.