Pre aplikacija za produktivnost, postojala je – naučna fantastika

Verovatno najteži zadatak koji čovek mora da savlada jeste dugotrajno, fokusirano razmišljanje.

Ovo je 1925. godine zapisao Hugo Gernsbek, čovek kome se pripisuje „osamostaljivanje“ žanra naučne fantastike. Pre nego što je pokrenuo magazin Amazing Stories, Sci-Fi  se još uvek nije doživljavao kao zasebni književni žanr. Ali, ono što je, takođe, spadalo u domen naučne fantastike, bilo je rešenje koje je Gernsbek nudio za gorepomenuti najteži zadatak.

Nekako volimo da shvatamo razne distrakcije kao isključivo savremenu boljku. Ona se, naravno, zapatila sa munjevitim razvojem tehnologije, pa je mučeni opseg pažnje današnjeg čoveka doživeo istorijski minimum. Izgleda da smo se i po tom pitanju prešli, jer, ako je verovati Hugu Gernsbeku, sposobnost razmišljanja je i pre sto godina bila u dubokoj krizi.

No, imali smo još sličnosti sa tadašnjim čovekom, kome ništa manje nije bila svojstvena fascinacija tehnologijom. Razlikovao se samo stupanj razvoja tehnologije između „tada“ i „sada“. Pažnja je danas koliko mnogo skuplja roba, i nema šta nismo izmislili da bi povratili bar delić pažnje: milijardu i kusur aplikacija, softvera, gedžeta i korak-po-korak vodiča. Proizvođači se u njih kunu kao što se i Hugo Gernsbek svojevremeno kleo u „aplikaciju“ koju je sam osmislio. Njegova se zvala Izolator i, sukladno vremenu, u potpunosti je bila analogna.

Rešenja se gomilaju, problem ostaje

Sredinom 1925. godine, na naslovnici magazina Science and Invention se pojavila slika koja je totalno izgledala futuristički – čovek za radnim stolom, zadubljen u neke važne dokumente, ali sa jednom vrlo interesantnom kacigom na glavi. Ta kaciga je cevčicom bila spojena na bocu kiseonika i omogućavala, kako je zamislio Gernsbek, da se pažnja zaštiti od smrtnih neprijatelja produktivnosti.

Šta je Gernsbek tačno video kao glavne (i manje glavne) izvore distrakcije? O tome je pisao u tekstu koji je pratio sliku Izolatora – čak i kad se povuče u tišinu svoje sobe, čoveka to ne spašava ometača poput saobraćajne buke i zvonjave telefona. A, i bez njih, um će vrlo lako da odluta ka, recimo, njihanju zavesa na prozoru i ka muvi koja mili po zidu. Ili će početi, ničim izazvan, da proučava šare na tapetama. Posledično će, naravno, ispaštati taj važan zadatak od koga je um već uveliko odlutao.

Po čemu je još bila specifična Gernsbekova aplikacija? Pa, bila je obložena filcom i plutom, a imala je i dva otvora za oči. Potonji su bili toliko sitni da je korisnik ove kacige mogao da vidi isključivo papir koji je imao pred sobom. Dakle, Izolator je, kako piše Gernsbek, uspešno rešavao svaku vrstu vizuelne distrakcije. Gernsbek je, uz to, pojasnio i svrhu rezervoara sa kiseonikom: mada je Izolator imao rešetkasti otvor koji je omogućavao da se diše, moglo se desiti da korisnik postane ošamućen i pospan. Kiseonik je, samim tim, poboljšavao disanje i „značajno oživljavao korisnika“.

Inače, Gernsbekova „aplikacija“ je izgledala ovako – za današnje standarde pomalo komično, iako je njen tvorac bio sve samo ne nekakav ekscentrični amater.

Naprotiv, Hugo Gernsbek, osim što je iduće godine pokrenuo Amazing Stories, imao je u svom portfoliju još osamdesetak različitih patenata. Kao pokretač još nekolicine časopisa, stao je svojevremeno i u red ozbiljnih izdavača. A u čast njegovom doprinosu naučnoj fantastici, Svetsko udruženje za naučnu fantastiku je svoju godišnju nagradu nazvalo po njemu.

Paradoksalno, Gernsbekova čudna aplikacija više ide u prilog tome da težnje savremenog čoveka nisu isključivo savremene. Počektom 20. veka, ljudi su isto tako verovali da je tehnologija nekakav magični štapić koji će rešiti skoro sve male i velike probleme.

Ravno sto godina kasnije, takve ideje nisu nestale – samo su promenile oblik i od smešnih kaciga prevalile put do mobilnih aplikacija. I ravno sto godina kasnije, svaka od njih obećava isto što je obećavao Hugo Gernsbek. Za razliku od tehnologije koja uspeva da menja oblik do neprepoznatljivosti, ljudska priroda je ostala zapanjujuće identična. A u toj istovetnoj prirodi… Pa, jedna od ključnih kriza je već tako lepo opisana. Jer, verovatno najteži zadatak koji (i dalje) moramo da savladamo jeste dugotrajno, fokusirano razmišljanje.