Iz teškog podzemlja do 11. sprata: Sub Pop i malena kuća u velikom gradu

Da ste 80-ih godina živeli u okolini Sijetla, verovatno biste (još tada) sa depresijom bili na „ti“. Postoji i legenda koja veli da je kiša jedne godine neprekidno padala četiri meseca.

Svakog bogovetnog dana, bez ijednog zraka sunca.

To je razlog više zašto se prosečni žitelj te okoline činio nekako… Apatičnim. Drugi razlozi su bili manje meteorološke, a više ekonomske prirode.

Dok je ostatak Amerike jahao na talasu ekonomskog prosperiteta, okolina lučkog grada je uglavnom jahala na talasima nezaposlenosti.

Nije bilo mnogo novca, ali je zato bilo sve više opijata. Osim dosadne kiše, pacifički severozapad je zadesila drugačija vrsta savršene oluje – toliko savršene, da je ostao zamrznut u prostoru i vremenu.

Idealno mesto da se u njemu pokrene mali biznis.

Na stranu sarkazam, ali omladina je u sebi još i imala kreativnih vatrica. Među tom omladinom je bio Brus Pavit, tada student bušnih džepova. Voleo je pank, pa je pokrenuo fanzin posvećen opskurnim američkim bendovima. A kada za opremu imate papir, makaze i crnu boju, jasno je da vam poslovna ambicija nije jača strana.

„Pop“ u sirovom pakovanju

Brus Pavit nije živeo u Sijetlu, već na nekih sat vremena vožnje, u obližnjoj Olimpiji. U Sijetl se doselio 1983, kada je na svojoj koži počeo da oseća u kojoj meri je ovo polumrtva okolina. Muzička scena – nepostojeća, toliko da su je zaobilazili čak i opskurni pank bendovi kojima nije problem da sviraju pred (doslovno) troje ljudi.

Pavit je, dakle, imao svoj fanzin, nešto relativno drugačije u poređenju sa klasičnim muzičkim časopisom. Dokumentovao je i povezivao lokalne supkulture, tada prilično disperzovane i bez ikakve medijske, kamoli komercijalne zaleđine. S obzirom na apatični Sijetl, klima nije bila povoljna ni za ma kakvu muzičku scenu u povoju.

Ipak, mrtvilo se, neočekivano, pokazalo kao prednost. U takvom okruženju, bendovi su imali luksuz da podivljaju. Nije bilo pritisaka u vidu „moraš da zvučiš mejnstrim“, jer bendovi nisu ni imali kome da (se) prodaju. Takva muzika je postala glasna, sirova i ciljano neispolirana.

Koju godinu kasnije, Brus Pavit je upoznao Džonatana Pounmana, radijskog voditelja i promotera. Pavitov fanzin je do tada već malo „porastao“ – osim fotografija i redaka o bendovima za koje niko živ nije čuo, delio je i kompilacije na kasetama. Sve je bilo u DIY fazonu, sa malim tiražima i ograničenom distribucijom. Ali, saradnja sa Džonatanom Pounmanom je legla kao kec na 11.

Godine 1988. dvojica su ozvaničila saradnju i pokrenuli Sub Pop: izdavačku kuću „sklepanu“ s koca i konopca, čiji naziv je bio skraćeni naziv fanzina „Subterranean Pop“. Pavit i Pounman su imali skromnih 19.000 dolara i zavidnu dozu optimizma. Nedostajalo im je, doduše, finansijske discipline, što su lepo spakovali u slogan:

Going Out of Business Since 1988!

No, kao što obično biva, u svakoj šali ima i malo zbilje.

Jedva da je prošlo mesec dana, a Sub Pop je bio pod pretnjom seče telefonskog kabla. Ekipa je nekako uspela da se useli u omanju kancelariju, ali je posao išao po sistemu povuci-potegni.

Problem je bio u tome što je izdavačka kuća postojala, ali nije imala koga da izdaje.

Kiša oko Kragujevca

Sredinom 80-ih Green River je bio jedan od onih bendova za koje je čuo samo bliži krug porodice i prijatelja. Reč se o njima donekle proširila kada su izdali prvi EP, a izdao ga je tek formirani Sub Pop.

Izdavačka kuća je manje razmišljala o prihodu, a više u stilu – super, imamo klijenta. Očekivali su nastavak saradnje, sve dok Pavita i Pounmana nije „obradovala“ vest da je Green River, kao bend, prestao da postoji. Sub Pop je zvanično ostao bez prvog i jedinog klijenta.

Taj prvi i jedini klijent će, uz nekolicinu bivših članova, kasnije postati Pearl Jam: (još) jedan pionir zvuka koji je isklijao iz Sub Popa.

Sub Pop se, pak, dao u hvatanje novih mladih nada, obezbedivši 20-ak hiljada dolara za prvi singl benda Soundgarden. Godinu dana kasnije, izdao je i prvi singl (kasnije i album) tada opskurne trojke iz Aberdina – jedne od onih koja je zaista bila spremna da svira pred troje ljudi. Ta trojka će kasnije postati mnogo manje opskurna, pogotovo kada je 1991. godine planuo njen album „Nevermind“. I mada su se oba benda docnije „uselila“ u druge izdavačke kuće (a još docnije i u mejnstrim), Soundgarden i Nirvana su bile i ostale perjanice tog glasnog, neispoliranog zvuka.

Doduše, dok je Sub Pop bio mlad, ni grandž se još nije zvao grandž. Mogli ste da probate da ga spakujete u kutiju, ali biste vrlo brzo odustali. Nije bilo lako ni da taj zvuk, posredstvom mladog Sub Popa, stigne do još više ušiju.

Da bi povećao vidljivost, Sub Pop je, možda i očekivano, odabrao vrlo zaobilazni put. Pošto su lokalni mediji bili nezainteresovani, Sub Pop je pozvao novinara iz britanskog „Melody Maker“-a. Odjednom, o muzici iz Sijetla se čitalo na drugom kontinentu, udaljenom vazdušnom linijom više od 7.000 kilometara.

Pravila? Pa, nema ih…

Iako je do sopstvenog terena doputovao kao kiša oko Kragujevca, Sub Pop je i po mnogo čemu drugom radio stvari drugačije. Vizuelni identitet je bio isto toliko važan kao i zvučni. Izdanja su pratile fotografije ništa manje sirove i dinamične, a marketing je bio nešto što verovatno niko ne bi nazvao marketing.

Štaviše, Sub Pop, iako ne velik, odavao je utisak kao da je već prilično velik. Interesantno, ali pokazalo se da takav pristup pali. jedan od čudnijih momenata je bio i onda kada su pojedini časopisi, vođeni vestima o narastajućoj sceni, zamolili da im neko iz Sub Popa dostavi spisak sleng izraza koje je usvojila ova bučna mladež.

Zamoljeno – učinjeno, pa su dotični dobili mejl sa hrpom interesantnih fraza. Iako su sve reči bile izmišljene – i to od strane tadašnje recepcionistkinje Sub Popa – novinari su zaista poverovali da je ovo novi američki sleng. I mada je Sub Pop bio uveren da će ga neko „provaliti“, to se, i na njihovo iznenađenje, nije desilo.

S obzirom na pejzaž i vreme u kojima je Sub Pop rastao, ovakvi potezi – iako nezamislivi u „normalnom“ biznisu – stavljali su ga u ligu kreativnih i prilično smelih. 

Taj „fake it until you make it“ model se preselio i u kancelariju. Sub Pop je imao gnezdašce na 11. spratu, pa su ljudi, kada je fotografija zgrade završila na jednoj kompilaciji, bili prilično impresionirani. U realnosti, gnezdašce je više ličilo na omanju prostoriju za domare, sa toaletom koje je poslužilo kao skladište za kasete.

Imidž (ni)je sve

Iako je zbilja često bila drugačija od imidža, Sub Pop je, ipak, uspevao da gradi maleno carstvo. Čak je i grandž, kao „slučajni“ izraz, postao sveprisutan, delom i zato što ga je Sub Pop zdušno prihvatio. Dakako, tu je bila i hrpa flanel košulja, kao i brendirane majice sa natpisom Loser.

Iza vrata kancelarije, situacija nije bila tako vesela i opuštena. Kako obično biva sa malim imenima, problem je najčešće – novac. Sub Pop jeste rastao, ali je rastao prilično haotično. Ugovori sa bendovima su bili više improvizovani, nego što se minuciozno proveravala svaka tačka i zarez.

Logično, muzičari su pokušavali da dođu do svog dela kolača. Videli su da se njihove ploče prodaju, pa bi dolazili sa pitanjem „A gde je naš honorar?“. Sub Pop nije bio poznat po kristalno jasnim odgovorima, dobrim delom zbog sopstvenih neorganizovanih finansija.

U takvom ekosistemu, ispaštalo je ono najvažnije: odnos sa klijentom. U isto vreme, cvetalo je nešto drugo: odnos sa ljudima koji su kupovali ta izdanja.

Sub Pop je i dalje povlačio nekonvencionalne poteze. „Moglo mu se“, upravo zbog toga što nije zavisio od komercijalnih igrača na muzičkom terenu. Ali, uspeo je koliko-toliko da se izbori za redovni(ji) novčani priliv, kada je pokrenuo „Singles Club“ – sistem pretplate kojim su fanovi plaćali godišnju članarinu.

Zauzvrat, dobijali su ono što bi se nazvalo mačkom u džaku: singlove bendova za koje možda nikada nisu čuli. Bio je to relativno rizičan koncept, jer su fanovi kupovali „nešto“, bez garancije da će im se to nešto dopasti. Ali, to je imalo prođu kod publike zagrižene za andergraund – takva publika je uvek volela da čuje nešto novo, tim pre što većina bendova nije imala mejnstrim-pas.

U isto vreme, „Singles Club“ je spontano usmerio publiku ne samo ka pojedinačnim bendovima, već i ka samoj izdavačkoj kući. 1:0 za Sub Pop koji je, malo po malo, pomicao logiku po kojoj su funkcionisali nezavisni izdavači. No, ako je Sub Pop imao luksuz da raste u kreativno-haotičnoj „bašti“, takav luksuz je imao i vrlo neispolirano naličje.

Trnoviti putevi kroz andergraund

Jedva da je prošlo tri godine od ustoličenja, Sub Pop se našao na klizavom terenu. Delu bendova-pionira lokalne scene su porasli apetiti, pa su se okrenuli, nauštrb Sub Popa, većim izdavačima.

Zahvaljujući delom i tome, Nirvanin „Nevermind“ je izrastao u globalni fenomen. Prethodno se „odselio“ i Soundgarden, koji je prešao kod drugog nezavisnog izdavača, malo starijeg od Sup Popa. Sličnim putem je pošao i Mudhoney, još jedno Sub Pop čedo.

Nije mirisalo na dobro, tim pre što su neki od ovih bendova stvarno postali veliki.

Sub Pop je, ipak, imao keca u rukavu. Zahvaljujući pređašnjim ugovorima, dobijao je procenat od prodaje izdanja koja su sada premašila sedmocifrene tiraže.

Paradoksalno – i mada jeste izgubio (buduće) velike klijente – Sub Pop je zapravo bio strpljen-spašen. Od izdavača koji se „krpio“ da plati telefonski račun, najzad je došao na stabilan finansijski teren.

U međuvremenu, trzavice su dolazile sa drugih strana. Početkom 90-ih, grandž je, takođe, postao globalni trend. Sub Pop, koji ga je etablirao, ulazio je u novu fazu. Proširivao je kataloge, sarađivao sa većim korporacijama i pokušavao da otkrije sledeći veliki bend.

Ono što je nekada bilo teški andergraund, probijalo se do miliona mejnstrim ušiju.

Videlo se to, najzad, i po novom imidžu Sub Popa: postao je upeglaniji, prilično se udaljivši od DIY etike.

To možda jeste bila cena opstanka, ali je Sub Pop, po mišljenju pojedinih, počinjao da liči na ono protiv čega se borio. Takav raskorak je docnije doveo do raskoraka između dvojice osnivača – godine 1996., Brus Pavit je zvanično napustio Sub Pop.

No, pre nego što su se dvojica razišla oko pravca u kome će se Sub Pop razvijati, svet – i ne samo „grandž“ svet – zanemeo je zbog vesti koja se prolomila početkom aprila 1994.

Sub Pop (2. deo)

Kada je Kurt Kobejn preminuo od suicida, muzička industrija (mahom ona nezavisnija) podsećala je na nekoga ko se probudio sa teškim mamurlukom. Iako Kobejnova smrt nije značila i upokojenje grandža kao takvog, bilo je jasno, gotovo opipljivo, da više ništa neće biti isto.

Iako je Sub Pop u tom trenutku bio tek malecni deo Nirvane – ponajviše zbog ranih ugovora – nije ostao imun na ovakvu promenu klime. Dve godine kasnije, Džonatan Pounman je ostao i bez dugogodišnjeg saradnika/suosnivača. Srećom, Brus Pavit je otišao „samo“ zbog izvesnih neslaganja, ali Sub Pop je posledično ostao ni na nebu ni na zemlji.

Preživeo je, doduše, prvenstveno zahvaljujući trezvenijem pristupu. Više se vodilo računa o troškovima, o izboru izvođača i bendova, ali i o doziranom prilagođavanju promenama u muzičkoj industriji. I, kao što obično biva, muzički fenomeni retko kada samo „dođu i nestanu“.

S početka 2000-ih, Sub Pop je u rukavu imao nove, mlade bendove. Njegova relevantnost, koja je možda privremeno izbledela, ponovo je bila tu – s tim da Sub Pop više nije pokušavao da izdominira.

Sada je pokušavao da se skrasi u industriji konstantno podložnoj usponima i padovima. Dobro mu je došlo i iskustvo od 20-i-kusur godina, jer, kao što su Pavit i Pounman kasnije priznali – ni oni u početku nisu znali šta tačno rade.

A ako se nema jasna strategija (kao ni iole razrađen sistem ili pojam o funkcionisanju finansija), onda je i set alata za uspeh relativno ograničen.

Samim tim, Sub Pop među izdavačkim kućama nikada nije postao najveći. Ali, jeste uspeo u nečemu što je dugoročno možda važnije: da lokalnoj, marginalnoj sceni utre put do globala. Štaviše, uspeo je i u nečemu što mnogima ne polazi za rukom – da preživi sopstveni (mali) uspeh. U industriji koja neumoljivo melje te „male“, ni to nije nevažna stvar.