Odgovornost se (ne) podrazumeva

Jedan od prvih šokova koje sam doživela kad sam se obrela na tržištu rada bila je činjenica da mnogi ljudi sasvim drugačije od mene doživljavaju stvari kao što su, recimo, rokovi. U mojoj glavi rok je bio svetinja, nešto što se podrazumeva da se poštuje, oko čega se bukvalno ne postavljaju pitanja. A onda sam shvatila da to za mnoge ljude nije tako i da ono što ja doživljavam kao uklesano u kalendar oni vide samo kao mogućnost, opciju, preporuku.

Ni danas, 15 godina kasnije, ne mogu baš da kažem da mi je ovo postalo normalno, ali sam makar jedan korak bliže kad tome da razumem zašto je to tako. A jedan od razloga je i nešto što smo relativno nedavno počeli da seciramo, a to je pojam odgovornosti. Mnogi preferiraju da mu se obraćaju na engleskom, pa ćeš ga često prepoznati zadenutog u „accountability”. S obzirom da postoji kršten prevod na naš jezik, ne vidim nijedan razlog da ga ne zovemo odgovornošću, pa je l’ tako?

Definisati odgovornost moglo bi da deluje kao da otkrivamo rupu na saksiji, ali saksije sa rupama stvarno su mnogo korisnije od onih koje rupe nemaju, tako da ćemo da se podsetimo korisnosti rupa na saksiji, odnosno definicije odgovornosti. Nećemo guglati, niti pitati ChatGPT, nego hajmo iz glave i iz zdravog razuma. Odgovornost je kad radiš svoj posao, poštujući standarde svoje struke i radne etike. Dakle, odgovornost je da, ako se dogovorimo da je rok u sredu u podne, onda uradiš to što treba do srede do podne, i to uradiš na najbolji način koji umeš i znaš. Vrlo je jednostavno, zar ne?

Odgovornost je toliko utkana u mnoge procese, fenomene i dešavanja u biznisu, da se oko nje vrte mnogi mnogo kompleksniji termini. I ne samo da se vrte, već se mnogi na njoj i zasnivaju. U nastavku ćemo da istražimo nekoliko takvih, psihološki zasnovanih činjenica i uvida, koje svoje uporište imaju upravo u odgovornosti.

Kad znamo da smo odgovorni, više se trudimo

Istraživanje koje je sprovela APA (Amerčka psihološka asocijacija) pokazalo je da ljudi imaju bolje performanse kada znaju da će biti smatrani odgovornima za svoje činjenje. Ovo se objašnjava time da odgovornost aktivira intrinzičku (unutrašnju) motivaciju. Ovo ti može biti korisno u preduzetništvu tako što ćeš postaviti jasna očekivanja od svog tima i redovno, sa njima, proveravati kako sve to funkcioniše i treba li nečemu posvetiti posebnu pažnju.

Odgovornost je lek protiv mikromenadžmenta

U organizacionoj psihologiji dobro je znan tzv. Hotorn efekat, koji kaže da ljudi menjaju svoje ponašanje (nabolje) onda kad znaju da su posmatrani. Neki pogrešno protumače njegove implikacije, pa postave kamere na svaki kvadratni metar radnog prostora, ali nije u tome štos. Radi se o tome da, ako kreiraš sistem koji je transparentan i u kom se tačno zna ko šta radi i na koji način se to prati i meri, ljudi su skloniji da se više trude i imaju bolje rezultate.

Odgovornost cveta u psihološki bezbednim sredinama

Istraživanja Ejmi Edmondson pokazala su da odgovornost najbolje uspeva u okruženjima u kojima se članovi tima osećaju psihološki bezbednim. To znači da mogu da priznaju i dele svoje greške bez straha od kazne ili osude, što dovodi do toga da su spremniji da stoje iza svojih akcija iliti — preuzmu odgovornost. To je samo jedan od mnogih razloga zašto je bitno znati šta je psihološka bezbednost i na koji način se može negovati u timovima, bez obzira da li te timove čini dvoje ili dvesta dvoje ljudi.

Odgovornost i emocionalna inteligencija su braća rođena

Visoka emocionalna inteligencija kod lidera, ispostavlja se, visoko je povezana sa većom odgovornošću u timovima koje ovakvi lideri vode. Dakle, ako kao lider, pokazuješ svoju samosvest, empatiju, emocionalnu regulaciju i primerenu komunikaciju, onda postavljaš super primere za svoje ljude. I ne samo to, kreiraš kulturu u kojoj se odgovornost vidi kao nešto konstruktivno, a ne nešto loše (tipa, pitanje odgovornosti poteže se samo u toksičnim međuljudskim igrama, tipa „nađi krivca i kazni ga za primer”).

Ciljevi i posvećenost učvršćuju odgovornost

Jedno istraživanje koje je sprovedeno u oblasti postavljanja ciljeva pokazalo je da jasni i specifični ciljevi vode višim nivoima odgovornosti. Na primer, kad ljudi imaju jasno definisane ciljeve i posvećeni su njihovom postizanju, onda je šansa da će sebe smatrati odgovornim za njihovo dostizanje velika. Ovo ti može koristiti u poslu tako što ćeš timske ciljeve uparivati sa individualnih snagama i ambicijama ljudi koji će ih ispunjavati. Recimo, ako je cilj napraviti kreativnu kampanju, onda su svakako najbolji ljudi za to upravo oni ljudi koji žele da stvaraju kreativne stvari, kao i oni koji će tu kreativnost znati da prilagode svakom kanalu na kom će se ta kampanja odvijati.

* * *

Osnovna stvar u vezi sa odgovornošću jeste ta da ona ne sme da se podrazumeva. Nije pametno da je smatraš temom o kojoj je izlišno razgovarati, jer se određen stepen odgovornosti, takoreći, podrazumeva. Ništa se ne podrazumeva, a i da bismo otišli od te bazične „pojavljujem se svakog dana na poslu, šta još hoćete od mene” postavke stvari, dobro je da dublje razumemo ovaj pojam i njegovu važnost. Tek kada ga integrišemo u sve što radimo i načinimo ga sastavnim delom svojih procesa, možemo reći da se podrazumeva, iako znamo šta pod tim mislimo — toliko se „podrazumeva” da joj često se vraćamo i međusobno pitamo za zdravlje. 😉