Neoporezivo? Kako to lepo zvuči!

Neoporezivo! Lepe li reči, zar ne? Za preduzetnika, vlasnike biznisa, verujem da neoporezivo jeste reč koja posebno prija sluhu. Naravno, u našem poslovnom okruženju ostaje bojazan da “ko ne plati na mostu, plati na ćupriji”. Ovo svejedno ne menja činjenicu da u vašem biznisu porezi igraju značajnu ulogu. Poznavanje ove materije ili poznavanje nekog ko dobro poznaje ovu materiju (naravno, mislim na dobrog knjigovođu) može da ima značajne benefite za vaše poslovanje. Fokus teksta jeste “mini-poreska evazija” koja proizilazi iz oblasti radnih odnosa odnosno davanja zaposlenima po osnovu rada i radnog angažovanja. Tekst je podeljen u dva dela i prvi će vas na kratko uputiti ili podsetiti na neoporezive iznose iz oblasti radnih odnosa sa prilogom za koji se nadam da vam može biti koristan, a drugi deo teksta bi trebalo da pokrene razmišljanje i nadam se korisnu debatu zašto izvesna davanja poslodavaca ka zaposlenima nisu obuhvaćena neoporezivim iznosima.

Zakon o porezu na dohodak građana i to najvećim delom u članovima 9. i 18. propisuje izuzimanja iz dohotka na oporezivanje i poreska oslobođenja. Ovi iznosi se usklađuju minimum jednom godišnje kroz izmene i dopune zakona, i u pregledu možete naći trenutno važeće neoporezive iznose. Kao što sam napomenuo, ovi iznosi se menjaju i važno je redovno pratiti promene kako biste uvek imali tačnu informaciju. Priloženom tabelom ćete imati uvid u najčešća izuzimanja i poreska oslobođenja koji proizilaze na osnovu radnog angažovanja. Da još jednom ponovim, verujem da je većini već sve navedeno u tabeli manje ili više dobro poznato, ali eto podsetnika za svaki slučaj. Slobodno koristite u poslovanju navedeno, ali ono što je jako važno i što uvek treba imati na umu jeste dokumentovanje troškova, pravdanje, postojanje procesa. O tome će uglavnom brinuti vaše kolege i saradnici iz finansija, ali i vlasnici biznisa trebaju da znaju da ovo nije samovolja onog ko se stara o knjigama firme, već da svi troškovi, a posebno oni nastali u vezi sa poreskim oslobođenjem ili izuzimanjem moraju biti opravdani, dokumentovani i dokazivi.

Ono o čemu bih voleo da zajedno razmišljamo u drugom delu teksta jesu davanja koja nisu prepoznata kao osnov za poresko oslobođenje. Naime, Zakon o radu u članu 118. između ostalog predviđa i sledeće :

Zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to:

5) za ishranu u toku rada, ako poslodavac ovo pravo nije obezbedio na drugi način;

6) za regres za korišćenje godišnjeg odmora.

Dakle, kao što je prethodno navedeno, Zakon o radu propisuje obavezu poslodavca da zaposlenom isplati naknadu troškova za ishranu u toku rada, poznatiju kao topli obrok i regres za korišćenje godišnjeg odmora. Ono što propisima nije predviđeno jesu neoporezivi iznosi za ove dve kategorije davanja zaposlenima. Šta još zakonom nije predviđeno jesu bilo kakvi iznosi, minimalni, maksimalni, preporučeni, okvirni, kakvi god, svejedno, nisu predviđeni iznosi za ovu vrstu naknade troškova zaposlenima.

Šta se u praksi onda dešava? Neretko se dešava to da bi poslodavac zadovoljio zakonsku formu da kroz platni listić iskaže navedene naknade troškova zaposlenom čak i u simboličnom iznosu od 1 RSD. Da, 1 RSD dnevno za topli obrok!? Isto toliko i za regres. Time je zakonska forma zadovoljena, a zaposleni? Pa, ne bih baš rekao. Sa druge strane, smatram da je poslodavcima neophodan izvestan podstrek za ova davanja i to možda baš kroz definisanja neopezivih iznosa. Recimo da zakonodavac propiše iznos koji bi bio neoporeziv i koji bi radi primera iznosio 300 RSD dnevno. Verovatno bi neki zaposleni (ili mnogi) rekli da je taj iznos mali, ali ovde to nije tema i ako baš odlučite da bude – imajte na umu dve stvari. Jedna je da na samom početku i dalje imamo onaj jedan dinar, a druga je da naknada za ishranu u toku rada ne podrazumeva nužno gotov obrok, komplet ručak sa restoranskog menija ili slično, već iznos koji poslodavac definiše u skladu sa svojim mogućnostima i standardima. Ideja je da imamo početak i počnemo sa neoporezivim iznosom. Ko bi hteo da svojim zaposlenima omogući kvalitetniji i obilniji obrok kroz naknadu bio bi apsolutno u mogućnosti sa plaćanjem u blažoj varijanti samo poreza ili i poreza i doprinosa na razliku između neoporezivog i punog iznosa.

Ista je situacija i sa regresom za godišnji odmor. Ne postoji propisan ni preporučen iznos i isto tako 1 RSD je dovoljan da zadovolji formu. Isto tako, to se vrlo često i dešava. Na ovaj način mislim da su u nejednako bespovoljan položaj stavljeni i poslodavci koji ove naknade obezbeđuju svojim zaposlenima (dakle, oni koji se trude da red fer) jer plaćaju pune poreze i doprinose i zaposleni koji rade kod poslodavaca koji ove naknade zadovoljavaju formom od “jednog dinara”. Kroz definisanje neoporezivih iznosa za ove kategorije davanja verujem da bi najviše dobili oni poslodavci koji već obezbeđuju regres i topli obrok svojim zaposlenima ne samo kroz zadovoljavanje forme. Njih i treba ohrabriti da to i dalje rade, a ove druge da počnu.

E, sada, hajde da sa scenarijom odemo jedan korak dalje. Tema i nije baš tako jednostavna, ali tekst ima za cilj da pokrene razmišljanje i nadam se konstruktivnu debatu. Recimo da je zakonodavac propisao neoporezive iznose za regres i topli obrok. Ključno pitanje je da li biste vi bili fer poslodavac i ove iznose (bez dodatnih poreza) isplaćivali svojim zaposlenima na već ugovorenu zaradu ili biste umanjili osnovnu zaradu zaposlenih jer se na nju plaća pun iznosa poreza i doprinosa, a deo kompenzovali neoporezivim iznosima toplog obroka i regresa?

Da vas čujem?