Intuicijom i zdravim razumom protiv lažnih stručnjaka

Da li ti se nekad desilo da slušaš kako neko nešto priča, a pola toga ti nije jasno? Ne da ti nije jasno u smislu da nemaš blage veze o čemu se radi (kao kad lekar ili pravnik koriste latinski kao da smo svi na latinskom ovce čuvali), već prosto imaš taj neki osećaj da neko priča na način koji ti izaziva blagu nelagodu, a ne znaš tačno iz kog razloga.

Jedan od uzroka ove nelagode može biti činjenica da su nam danas neki izrazi, koji su nekada služili za to da zvuče skupo, postali najnormalniji. Recimo, „team building” i „employer branding” za dve suštinski jednostavne stvari kao što su okupljanje tima i brendiranje (predstavljanje?) poslodavca. I danas nam je svima mnogo prirodnije da koristimo te izraze nego njihove prevode na naš jezik. Deluje prilično rigidno biti jedan od onih jezičkih čistunaca koji smatraju da je korišćenje anglicizama isto što i veleizdaja svoje kulture, posebno što danas živimo u svetu u kom većini ljudi pola mozga funkcioniše na engleskom i nikome neće pasti kruna s glave ako tu i tamo upotrebi reč ili izraz iz tog jezika.

Radi se o tome da smo već navikli na neke izraze i pojmove i uzimamo ih kao da su nešto najnormalnije. I to je sve u redu dok god se isti takvi izrazi i pojmovi ne koriste kako bi se nešto što je suštinski jednostavno predstavilo kao komplikovano, s namerom onoga ko ih izgovara da zvuči stručnije i pametnije.

Svi znaju šta, niko ne zna kako

Jezik otkriva samo jedan nivo ovog problema, onaj površinski. Stvar je mnogo dublja. Na primer, može ti se desiti da slušaš nekog ko se bavi marketingom kako govori o tome da je najvažnija stvar u, recimo, plasiranju bilo kakve kampanje, da poznaješ ciljnu grupu kojoj se obraćaš. Zvuči logično? I jeste.

Međutim, ono što ovde često nedostaje isto je ono što nedostaje većini saveta slične prirode — oni daju odgovor na to šta treba raditi, ali prećutkuju sledeći korak, podjednako bitan kao taj prvi, a to je: kako to uraditi. I to sve zajedno onda lako može da deluje kao neka velika mudrost ili filozofija, samim tim što nas postavlja u poziciju da razumemo šta, ali ne i kako. Dajući nam poluinformacije, osoba s druge strane stvara iluziju da nam je nešto rekla, ali da ne možemo imati potpunu sliku, stavljajući nas tako — možda potpuno nesvesno — u stanje zbunjenosti. A kad smo zbunjeni, mnogo nas je lakše zavesti.

Fokusiranje samo na jedan aspekt nekog problema je odličan način za manipulisati utiskom koji se ostavlja. To je kao da ti neko kaže da, ako hoćeš da smršaš, treba da unosiš manje kalorija. Ako hoćeš da budeš u formi, treniraj. Ako hoćeš da izgradiš dobar tim, biraj ljude koji znaju ono što ti ne znaš. Primera je bezbroj, ali je jako teško naći taj tako bitan follow-up: kako? Ili, još preciznije, šta to konkretno znači? Kako mogu da operacionalizujem sve ove stvari: šta tačno, kada i koliko da jedem da smanjim unos kalorija; šta, koliko, kada i gde da treniram; gde da nađem ljude za dobar tim, kako da ih procenim, kako da se postavim prema njima?

To su pitanja koja najčešće uslede, samo se često ne usudimo da ih postavimo iz dva razloga: prvi je taj da ne ispadnemo glupi, a drugi je taj da ne ispadnemo gramzivi jer, ako evo ovaj stručnjak ovde sedi i daje savete, hoće li delovati kao da mu tražim hleba preko pogače ako postavljam pitanja. A kad smo kod stručnjaka…

Svi znaju sve i svi su stručnjaci

Danas je strašno moderno biti stručnjak. Nekoliko pročitanih knjiga, možda i poneki kurs od par meseci, i eto ga. Od ovakvih stvari redovno dobijam frasove, jer je moja struka (psihologija) posebno privlačna svima onima koji „dobro čitaju ljude” ili „razumeju stvari na dubljem nivou”. Od uzimanja Junga kao najrelevantnijeg autora u psihologiji u doba procvata neuronauka, preko smatranja da se sve bitno u psihologiji završilo sa Frojdom koji je umro pre više od osamdeset godina, pa sve do izjednačavanja psihologije sa nekakvim opskurnim praksama tapkanja po glavi, sugestivnog mumlanja i ponavljanja sebi u ogledalo da će sve biti super (cena inbox).

Dobra vest je da je razlikovati stručnjaka od šarlatana, zapravo, jako jednostavno: stručnjaka ćeš jako retko čuti da se razbacuje nekakvim fensi izrazima koje niko osim njegovih kolega ne može da razume. Stručnjak zna da jednostavno i razumljivo objasni komplikovane stvari, zato što ih i sam razume i nema problem da ih približi nekome ko nije stručan. Stručnjak ne insistira stalno na tome kako je stručnjak, jer on to zna i nema potrebu da ide okolo i drugima s time bode oči. Ne postavlja se sa visine, ne obraća se ljudima kao da su maloumni.

Onaj ko nije stručnjak, a iz petnih žila želi da se predstavi kao neko ko jeste, radiće sve suprotno od ovoga što radi stručnjak. Pola stvari koje govori biće nerazumljive („kad smo kod funkcionalne autonomije motiva…”), obožava i neumereno koristi name-dropping („što bi rekao Toni Robins…”) i eto tako totalno slučajno spominje nekakve svoje zasluge, sertifikate ili poznanstva sa ljudima koja bi trebalo da mu povećaju kredibilitet („moj dobar prijatelj koji radi u Eplu”). On se postavlja kao apsolutni autoritet za sve — od problema sa spavanjem, preko vaspitanja nemirnog deteta, pa sve do saveta za podizanje ili vođenje biznisa. Sve, on zna baš sve.

I baš ovo lažno sveznanje je odličan način da se razlikuju stručnjaci od lažnjaka. Niko ne zna sve i, što više znamo, postajemo svesniji koliko je toga što ne znamo. Stručnjaci su toga i te kako svesni.

Kako prepoznati s kim imamo posla?

Još jedna dobra vest: vrlo je jednostavno. Veruj svojoj intuiciji. Čekaj, pre nego što pomisliš da je i ovo jedan od onih „božanska moć kroz tvoju dušu neka putuje” tekstova, bitna informacija je da je intuicija danas stvar kojom se bave neuronauke. Dakle, nekakvi naučnici su stvarno snimali ljudski mozak i uspeli da detektuju delove tog istog mozga koji se aktiviraju pri intuitivnom zaključivanju. U tome važnu ulogu ima i stomak, jer je prepun nerava i ostalih bitnih stvari koje ima i mozak, do te mere da se stomak danas naziva drugim mozgom. Zato imaš onaj „osećaj u stomaku” kad nešto nije kako treba, kad se slika i ton ne poklapaju, kada osmeh neke osobe deluje lažno, ma koliko se upinjala da ga prikaže stvarnim.

Intuicija je, dakle, zaključivanje do kog je došlo bez svesnog upliva naših čula. Drugim rečima, mozak je nešto prepoznao kao nekakvo (recimo, opasno ili lažno), bez da u to uši čule, oči videle, koža osetila, jezik okusio ili nos omirisao. Zato se i zove šesto čulo, zato što može da zaobiđe ostalih pet. I, da, ono verovanje da su žene intuitivnije je tačno, pošto su ženama delovi mozga koji su zaduženi za intuiciju malo veći nego kod muškaraca.

Dakle, kad te sledeći strefi suptilni osećaj nelagode (meni se često desi i transfer blama, odnosno susramlje) dok slušaš nekog stručnjaka kako priča o nečemu, ako možeš postavi mu pitanje o tome što ti nije jasno. Nakon što poslušaš svoju intuiciju, predlažem da pređeš na zdrav razum. I da mu veruješ. Ako to što ta osoba priča nema smisla, možeš pomisliti kako prosto nemaš dovoljne kompetencije da je razumeš. Međutim, seti se toga da ćeš pravog stručnjaka biti u stanju da razumeš. Ako ne veruješ meni, veruj Ajnštajnu, koji je rekao onu čuvenu da, ako ne umeš da objasniš petogodišnjem detetu, onda ni ti ne razumeš.

Veruj Ajnštajnu, intuiciji i svom zdravom razumu. Ako izgleda kao fekalija i miriše kao fekalija, onda sigurno nije pita već… jasno ti je.