U svakome od nas čuči genijalac, tako kaže nauka

A ako nauka kaže, onda je sigurno tačno. Eto i utehe za sve koji smo skloni da sumnjamo u sebe. Jer, ispostavlja se, pametniji smo i sposobniji nego što sumnjamo.

Šteta samo što se ponekad ne osećamo tako pametno. Kako to da nam genijalnost zaštuca baš kad nam je najpotrebnija – na primer, kada neki pipav zadatak traži da budemo ultra-fokusirani i pažljivi?

Biće da, ipak, nije sasvim do nas. Štaviše, ako je genijalac u vama ostao neprobuđen, valjalo bi da uprete prstom u svoje roditelje. Jer, oni su ti koji vam nisu puštali Mocarta dok ste pajkili u maminom stomaku.

Znate već ko je bio Mocart – čudo od deteta, kompozitor koji je svoja dela pisao veče pred izvedbu. Jedan od najgenijalnijih umetnika svih vremena. Mada, ko bi rekao da je takav prokrastinator, pa se i njemu omaklo da neku simfoniju „zbrza“ u pet do 12. (Ili, možda mu se moglo baš zato što je bio genijalac.)

A njegova zaostavština, osim na nosačima zvuka, čuči i u jednom interesantnom istraživanju.

Sproveo ga je 1993. godine trojac sa Univerziteta u Kaliforniji: Gordon Šo, Irvajn-Frensis Raušer i Ketrin Kaj. Učeno su ga nazvali „Muzika i rešavanje prostornih zadataka“. Iako je daleko bilo od nekakvog ogromnog i naširoko elaboriranog istraživanja, telefon dr Raušer se usijao od zvonjenja.

Sa druge strane žice – Asošijejted Pres. Mučena dr Raušer je čak morala da angažuje asistenta koji će odgovarati na hrpu poziva. Ugošćena je zatim u jednoj večernjoj info-emisiji, što je, valjda, trebalo da bude dobra stvar (lepo je, i važno, kada se mediji interesuju za nauku).

Lavina se zakotrljala, napravila (medijski) haos, a onda izrodila jednu od najvažnijih savremenih naučnih prekretnica:

U svakome od nas čuči genijalac!

Tačnije, u svakome ko je, kao beba, slušao Mocarta.

Imali smo to sada crno na belo, u toj studiji iz 1993. godine Amerikom, a zatim i svetom, širila se ta nova spoznaja: Ako se bebi uši „hrane“ Mocartovom muzikom, ta beba će izrasti u čeljade inteligentnije od čeljadi koja nisu slušala Mocarta. A osim što će imati bustovani IQ, biće uspešnije u rešavanju zadataka koji zahtevaju prostorno snalaženje. I kreativnost, i maštu.

Nekoliko godina kasnije, fama oko naučne prekretnice i dalje se nije stišavala. Štaviše, dobijala je nove pobornike, od kojih su neki, malo poznatiji, shvatili da mogu da se… „Ugrade“.

Gospodin Den Kembel sigurno nije mislio da time čini nešto loše – naprotiv. Predmetno istraživanje je imalo tesne veze sa onim čime se bavio. Učitelj muzike, i sam istraživač, uviđao je povezanost zvuka, muzike, zdravlja i čovekovih (kognitivnih) sposobnosti. Zaostavština velikog Mocarta – ona kojom su se bavili dr Raušel, Kaj i Šo – pala je i pod njegovu lupu, a zatim dobila oblik listova i korica.

„The Mozart Effect“ i „The Mozart Effect for Children“ izašle su iz štampe 1997. i 2000. godine. Pošto je centralna tema, dakako, muzika, Den Kembel je jedan skup komercijalnih snimaka i pratećeg materijala obeležio znakom ®. Da ste njega pitali (sada je kasno, preminuo je 2012.), Mocartov efekat je i te kako bio opipljiv – na njegovom novčaniku.

Knjige i prateći materijal su prodati u više od dva miliona primeraka. Ako ih potražite na Amazonu, videćete da i danas imaju dosta žutih zvezdica. Kembel je svoje metode opisao tako da „povećavaju inteligenciju i mentalni razvoj“. I ne samo to, već pride unapređuju „duboki odmor i obnavljanje, kreativnost i maštu“.

I ne samo to, već pride smanjuju stres, anksioznost i depresiju, te ublažavaju simptome disleksije i autizma.

A vi, koji ste ostali bez svoje doze Mocarta, šta da vam radimo. Mi, koji smo nasledili komplet njegovih opera i sonata, priznajemo, malo nam je ova fama pomogla i u bustovanju ega. Pametni smo, čak nekad i prokrastiniramo, ali ako je mogao Mocart…

Sve dok (nam) neko nije srušio Sneška

Ljudi su […] sve čećše pominjali (Mocartov efekat) u kontekstu beba – iako ne postoji dokaz u vidu istraživanja da muzika utiče na inteligenciju odojčadi.

Ovo je bio slobodan da izjavi profesor Čip Hit. Diplomirao je na Stenfordu, a njegova uža akademska oblast je organizaciono ponašanje.

Ta slobodna izjava je usledela samo pet godina nakon što je „The Mozart Effect for Children“ izašla iz štampe. A onda je profesor Hit srušenog Sneška još uvaljao i u blato.

Primetio je, naime, interesantnu tendenciju: O Mocartovom efektu se najviše priča u (američkim) državama koje imaju najlošiji obrazovni sistem.

Zbunili bi se i oni pametniji (bez obzira da li su slušali Mocarta). Ne postoji dokaz u vidu istraživanja, ali istraživanje postoji? Ima l’ to smisla?

Pa, ima… Onda kada se nauka izvuče iz konteksta.

Vratimo se na trenutak profesoru Čipu Hitu. Zaintrigirao ga je, priznaje, ovaj naučni breakthrough, pa je rešio da ga malo pretrese.

Analizirao je na stotine novinskih tekstova objavljenih između 1993. i 2001. godine. Časopis „Nature“, u kome je 1993. izašlo (nepostojeće?) istraživanje, objavio je iste godine, dakako, još svašta nešto od (postojećih) istraživanja. Ali, nijedno nije dobilo toliko medijskog prostora kao „Muzika i rešavanje prostornih zadataka“.

Dotično je pominjano i iduće, 1994. godine. Prilikom tih pominjanja, štampa je pominjala još i „studente koledža“. A onda je, od 1997, pa nadalje, sve više tekstova pisalo o „odojčadi“.

Nešto se tu nije slagalo. Ali, dobijalo je, i tako „nesloženo“, ogroman publicitet.

I novinari pumpaju, zar ne?

Profesor Hit – a pridružio mu se i švajcarski psiholog Adrian Bangerter – shvatili su da su milioni ljudi doslovno prevareni. Mocartov efekat? Ne postoji. Bebe sa bustovanom inteligencijom? Nema ih. Mogao se, eventualno, pronaći dokaz o bustovanoj inteligenciji, ali i on je bio nekako skroman i na nivou statističke greške.

Originalno istraživanje – ali ono pravo, koje su zaista sproveli dr Raušer, Kaj i Šo – sprovedeno je na omanjoj grupi od 36 studenata koledža. Imali su zadatak da se snađu sa trodimenzionalnim objektima, nešto što bi potpadalo pod prostorno opažanje. Ali, pre tog zadatka, istraživači su studente pripremili: Najpre, slušanjem Mocartovih kompozicija, zatim slušanjem opuštajuće muzike i, na kraju, tišinom. Ispostavilo se, studenti su najbolje uradili zadatak ako su prethodno slušali Mocarta.

No, ispostavilo se i da je „Mocartov efekat“ (koji u istraživanju, naravno, nije ni pomenut tim rečima) trajao svega 10-15 minuta.

U prevodu, posle 10-15 minuta „genijalnosti“, ponovo biste postajali „uobičajeno pametni“.

Razočaravajuće, zar ne?

Verovatno bi troje istraživača i njihovi studenti brzo bili zaboravljeni, da časopis „Nature“ nije dopao ruku nekome od novinara. Malo po malo, jedno malecno istraživanje, sa dosta razočaravajućim ishodom, metastaziralo je u jedan od najvećih naučnih i marketinških mitova.

Marketinških, jer, setite se, na njemu je profitirao i Den Kembel. Više od dva miliona prodatih primeraka njegove knjige, o nečemu što, praktično, nije ni postojalo. U daljem „žvakanju“ tzv. Mocartovog efekta, štampa je studente podmladila u novorođenčad. Sve je zatim posuto i mrvicama senzacionalizma i preterivanja, pa ste tako dobili narativ da tzv. Mocartov efekat „jača inteligenciju i kreativnost“ i čak „ublažava simptome autizma“. Ali, bilo je prostora da ovaj naučno-marketinški hibrid dalje metastazira.

Godine 1998. američka savezna država Džordžija je usvojila naoko neobičan zakon. Svim novopečenim majkama, sledovala je kaseta ili CD sa klasičnom muzikom. Nije to nužno bio Mocart, ali tadašnji guverner Džordžije, Zel Miler, ionako se nije opterećivao imenima.

Isti taj guverner je, prethodno, stavio pred poslanike zakon na izglasavanje. Poslanici su čak poslušali odlomak „Ode radosti“, a Miler ih je upitao da li se „nakon slušanja osećaju pametnije“ (ili bar „dovoljno pametno da izglasaju ovu stavku u budžetu“). Bio je guverner, očito, dobro informisan, do njega je sigurno došla i fama o Mocartovom efektu, jer je zakon naglašavao upravo uticaj muzike na prostorno-vremensko rezonovanje.

(Jedino što „Oda radosti“ nije izašla iz Mocartovog, već iz Betovenovog, ništa manje genijalnog pera, ali šta zakon mari za jedno pogrešno ime…)

Dakako, predlog je usvojen, te je Milerove kasete i diskove finansirala država. Malo drugačije je Mocartov efekat delovao na ranije pomenutog Dena Kembela, jer je on od svojih knjiga profitirao lično.

No, nije ni nauka sasvim odustajala od studije iz 1993. Bilo je istraživača koji su pokušali da imitiraju originalnu studiju i sam Mocartov efekat, a onda se, 1999. godine, u priču vratio i časopis „Nature“ – isti onaj u kojem je objavljeno izvorno istraživanje.

Ovoga puta, imao je da saopšti još (razočaravajućih) vesti: Meta-studija, koja je obuhvatila 16 sličnih istraživanja, potvrdila je da desetominutno slušanje Mocarta nema uticaj na inteligenciju. Sličan je bio zaključak i najveće ikada meta-studije na ovu temu, sprovedene 11 godina kasnije.

Ako ste u međuvremenu već pohrlili na YouTube da pustite nešto od Mocarta, slobodno batalite. Tako nešto bi verovatno rekao i profesor Čip Hit, koji je Mocartov efekat nazvao specifičnom vrstom „urbane legende“.

Nešto poput jednostavnog rešenja (slušanja Mocartovih kompozicija) za problem koji je nametnut milionima roditelja (da im deca budu najpametnija, najinteligentnija i najsposobnija).

Na kraju, neumorno ponavljanje tog jednostavnog „rešenja“, izgleda da je zasenilo i njegove (verodostojne) naučne demante. „The Mozart Effect“ i „The Mozart Effect for Children“ – one dve knjižice iz pera Dena Kembela – i dalje su na stanju u Amazonovoj knjižari. A ljudi će, po svoj prilici, nastaviti da ih kupuju.

Nije do inteligencije, već do interpretacije.