Koliko pokušaja stane u nekoliko sekundi?

Ima ona Lu Ridova stvar, sigurno je znate: „Hey, babe, take a walk on the wild side…“. Dovoljno je manje od 10 uvodnih sekundi da biste je sigurno prepoznali, jer je sigurno prepoznaje još 99% ljudi u roku od manje od 10 sekundi.

I ništa se nije promenilo ni 50 godina kasnije. Da li je nekoliko sekundi zaista dovoljno da se jedna pesma i posle toliko vremena lepi za uši?

Elem, priča ide ovako. Kada je Dejvid Bouvi snimao (van)planetarno popularnu ploču „Space Oddity“, sarađivao je sa izvesnim Herbijem Flauersom. Koju godinu kasnije, obratio mu se kolega Rid jer je tražio preporuku za studijskog instrumentalistu.

Bouvi ga je odmah spojio sa Flauersom. A Flauers je manje-više gledao svoja posla. Doneo bi u studio svoju bas gitaru i odsvirao svoju deonicu.

Tako je trebalo da bude i kada mu je Rid te 1972. uručio nekoliko taktova. I nekoliko taktova kasnije, Flauers je pitao da li bi mogao malo da improvizuje.

Još nekoliko malo drugačije odsviranih taktova kasnije, Rid je imao onu stvar… Sigurno je znate.

Za desetak sekundi koje se lepe za uši i posle 50 godina, basisti ponekad sklonom nasnimavanju trebalo je dvadesetak minuta. Ali, ono što je Flauers, takođe, uradio jeste da razbije pomalo romantizovani mit: da je za originalnu, planetarno popularnu stvar potrebna i originalna ideja.

Nekoliko uvodnih taktova je već bilo napisano: Flauers je u svojoj improvizaciji samo dosnimio još jednu melodiju u višem registru. I osim što je u nekoliko taktova stala kičma cele pesme, zapečatila je ujedno i Ridovu karijeru.

Naravno, onih dvadesetak minuta se u slučaju Herbi Flauersa, ipak, merilo u godinama. Ne u godinama štancovanja originalnih, lako pamtljivih melodija, već u godimama sviranja, slušanja i improvizovanja.

Dakle, verovatno da je i njega (iako je bio umetnik) nekako promašila ona ruka odozgo za koju se sumnja da ima običaj da pipka genijalce. Vrlo je verovatno i da nije razmišljao o tome da li će odsvirati nešto što će se i 50 godina kasnije prepoznavati na prvo slušanje.

I to je uglavnom problem sa stvarima koje ispadnu vanredno dobre – ili su veoma retke ili je pitanje koliko su spektakularno genijalne. A i oni geniji često nisu spektakularno pametniji od vas ili Lu Rida ili od Herbi Flauersa.

Ima, doduše, i takvih, ali su oni, u odnosu na prosek, ravniji statističkoj grešci.

Što se ostalih tiče, niti su izmislili nešto što (još) ne postoji, niti su se, na koncu, suviše zamarali time. Ali, u početku su možda imali makar nešto prosečno ili već viđeno. Samo razlika između nekoga ko eventualno postane vanredno dobar je u tome što ne odustaje tako lako.

Uostalom, ko ili šta uopšte određuje da li je nešto (dovoljno) dobro?

Da ste vi napisali knjigu o dečaku-čarobnjaku, pa vas odbije 12 (slovima: dvanaest) izdavača, imali biste za pravo pomisliti da „Hari Poter“ i nije neka knjiga. U isto vreme, ako pokažete tu knjigu ljubiteljima vestern stripova, verovatno ne možete očekivati da će biti suviše oduševljeni.

Ali, za milione zaluđenika fantastikom, „Hari Poter“ je postao svojevrsni fenomen.

Tako i ume da biva sa nečim što suštinski ima vrednost – bilo da je knjiga, muzički album, projekat, proizvod ili biznis. Beta verzije mogu biti ok, mogu biti i falične, prosečne ili već viđene. A da li će beta verzija uznapredovati u alfu, pitanje je nadogradnje. Ponekad improvizacije i smelosti, a gotovo po pravilu stvar prilagođavanja i prakse.

Prva, druga ili peta verzija možda nisu konačne. Međutim, svaka nudi mogućnost da bude bolja od prethodne. A ako imate za početak nešto relativno dobro… Da li od toga može i bolje?

Vrlo moguće, ako se svakim sledećim pokušajem uvežbate u tome.

Ako zaista ne može, onda ili odustanite na vreme ili sačuvajte energiju za nešto što bi moglo. I ponesite sa sobom lekcije, jer za ono što nije moglo sigurno postoji razlog.

Ali, pre toga još razmislite i za koga treba da bude dovoljno dobro (i bolje od toga). Uostalom, „Harija Potera“ sigurno ne biste ponudili izdavaču vestern stripova, isto kao što ni za Lu Ridovom pesmom verovatno neće otkačiti rejveri ili strit pankeri.

I ne brinite o tome da li ćete napraviti „sledeću najbolju stvar“. Ako iole vredi i doprinosi onima kojima je potrebna, i to je sasvim dovoljno.

Bar za početak.