Zašto nikada nismo postali imuni na „mršave“ ideale?

Nothing tastes as good as skinny feels

– izjavila je jednom Kejt Mos i (jedva) ostala živa.

Izustila je ovu mantru olako, u intervjuu za njujorški časopis „Women’s Wear Daily“. Kako je reč o publikaciji koja se u fashion krugovima smatra svojevrsnom Biblijom, bilo je očekivano da izrečeno stigne do mnogo (ženskih) očiju.

Iako je stariji od pomenutog intervjua iz 2009, „Nothing tastes as good as skinny feels“ je postigao pun efekat. Zapravo, prilično je i preterao u tome, jer su ga zdušno prihvatile grupacije čija ideologija glasi mršavo = zdravo. Na njemu su odrasle generacije, dobio je svoju stranicu na Vikipediji, a stotine hiljada devojaka su završavale na klinikama za poremećaje u ishrani.

Ruku na srce, deo javnosti je, iz očiglednih razloga, sasipao salve neslaganja. Potonja su bila preko potrebna, jer se, ulaskom u novi milenijum, ulazilo u eru kada je život počeo da se seli onlajn. A tu su stvari počinjale da dobijaju zlokobniju formu. Ono što je nekada trpeo papir, sada su trpeli opskurni forumi, na kojima je uzduž i popreko secirana diet kultura – i to ne na dobar način.

Čak i godinama kasnije, kada je mantra sa početka definitivno javno demonizovana, trend je opstajao naočigled (skoro) svih. Od tanane Kejt Mos, uznapredovalo se do heštegova. TikTok je, doduše, pokušao da zauzda stvari i da banuje #SkinnyTok, ali badava – problematični sadržaji se vazda provuku kroz neku pukotinu.

Sa takvim stanjem stvari, „diet culture“ je fenomen koji, očigledno, ne ište mnogo reklame. Bar ne danas, i ne u meri u kojoj je to činio, recimo, Horas Flečer.

Iako nije bio žena, ovaj američki biznismen je ustoličio sopstvenu bazu sledbenika. Flečer, doduše, nije išao u toliki ekstrem (ili bar ne u isti vid ekstrema), ali mu je pošlo za rukom da, 1898. godine, istopi zavidnih 18 kilograma. Tehnika je bila jednostavna i bazirala se na tome da svaki zalogaj treba sažvakati 100 puta.

Dakle, bez mnogo restrikcija, Flečer je jeo sve – dokle god se pridržavao tog jednostavnog pravila. Prosvetljen sopstvenim uspehom, pretočio ga je u književni bestseler. Putovao je svetom i širio „mudrost žvakanja“, a koliko je ubirao plodove, svedoči i to što je ova tehnika dobila ime – dakako, po svom tvorcu.

„Flečerizam“ je išao uz još nekoliko sitnih sugestija: na primer, da se ne jede dok se fino ne ogladni, ili da ne valja jesti ako ste zabrinuti ili besni. Horas Flečer je kasnije dobio nadimak „Veliki žvakač“, a osim topljenja kilograma, njegova tehnika je rešavala i problem svakodnevnog odlaženja u toalet. Navodno, oni koji su religiozno praktikovali flečerizam, obavljali su veliku nuždu svega jednom u dve sedmice – i to bez „nuspojava“ u vidu neprijatnih mirisa.

Istoričari čak navode da je Flečer sa sobom nosio uzorak stolice, ne bi li (i time) ilustrovao svoje čudesno otkriće.

Mada takav „dokaz“ već zalazi u kategoriju ekstremnog, Flečerovo jevanđelje svakako nije bilo prvo takve vrste. Preduhitrio ga je jedan Britanac, ugledni pogrebnik iz Londona. Gospodin Vilijam Banting je, takođe, muku mučio sa korpulentnošću, ali se povodom toga, kako bog zapoveda, obratio lekaru.

Onda je, krajem 60-ih godina 19. veka, počeo da se pridržava prepisane dijete. Tri obroka dnevno, bez šećera i skroba i, po mogućstvu, izbegavati mleko, pivo i hleb. I, opet, ništa previše ekstremno, ali je gospodinu pogrebniku vrlo pomoglo u topljenju viška.

I Banting je, poput Flečera, želeo da podeli uspeh sa svetom. Godine 1869. objavio je „Pismo“, neku vrstu razmatranja o gojaznosti, koje je isprva delio bez novčane naknade. Kasnije se predomislio, pa je počeo da ga naplaćuje i prodao na desetine hiljada primeraka. Ali, Banting suštinski nije otkrio toplu vodu – samo je zaradio na tuđem savetu. Nije se moglo reći ni da je dovodio u opasnost tuđe zdravlje: to je očito makar sa današnjeg stanovišta, kada se „izbaci hleb i slatkiše“ ne kosi sa zdravim razumom. Uostalom, čak je i to bio pomak u odnosu na dijete koje su bile popularne u to vreme. A imale su i one svoje propovednike, takoreći, „influensere“.

Neki su dolazili iz redova tadašnjih poznatih ličnosti: takav je bio slučaj sa pesnikom Džordžom Gordonom Bajronom. Znamo ga i kao Lorda Bajrona, ali je manje poznato da se u njegovom slučaju sumnjalo na takozvane moderne boljke: anoreksiju i bulimiju.

Možda je i to dovoljan dokaz da „diet culture“ nije diskriminisala ni po epohi, ni po polu.

Lord Bajron je sa dijetama eksperimentisao od svojih ranih dvadesetih. Nisu mu bila strana ni pomoćna sredstva poput laksativa, ili da „višak“ pokuša da istopi ispijajući sirće. Opisivali su ga kao bledunjavog mladića krhkog stasa – ali to što je javnosti bio poznat, imalo je i pripadajuće posledice. Njegov bled ten i vitka pojava postali su romantičarski ideal.

Dakako, Lord Bajron nije jedini koji je posezao za sirćetom. Čak, u njegovo vreme, na prelazu it 18. u 19. vek, znalo se da ta praksa može doneti zdravstvene probleme. Ali, ljudi su, želeći vitku figuru, uporno zanemarivali posledice. Slično je bilo sa još jednim preparatom koji se nalazio u slobodnoj prodaji.

U vezi sa njim ne bi bilo ničeg zabrinjavajućeg da nije u pitanju arsen.

Pilule za mršavljenje – a sa dodatkom arsena – kupovale su se u apotekama bez recepta. Na pojedinim proizvodima ovakvog tipa, arsen čak nije ni bio naveden kao sastojak. Osim dovođenja u zabludu kupaca, valja imati u vidu i da je smrtonosna doza ovog otrova između 50 i 100 miligrama.

Zrnce logike (uslovno rečeno, i za ondašnje standarde) moglo se naći u činjenici da mala doza arsena zaista može da potakne gubitak težine. Pritom, imala je stimulativan efekat – mada, u ovom slučaju, tanka je linija između biti energičniji i doživeti srčani zastoj. Sa arsena se docnije prešlo na blaže stimunalse („blaže“ u smislu da ne izazivaju smrt u relativno kratkom roku), a iza nove mode je stao američki Lucky Strike.

Marketinški tim se nije setio tako pevljive afirmacije kao tanana Kejt Mos, ali čak bez kreativnosti u prvom planu, efekat je bio tu. Paklica cigareta se reklamirala kao protivotrov (ironično) hrani prepunoj kalorija. I ne samo to, već je „štitila grlo od iritacije i kašlja“ (!). Kao i sa arsenom, i ovde je bilo trunke istine: nikotin sam po sebi može da potisne apetit, ali je kampanja potpuno zanemarila sijaset (čak ne ni potencijalnih) zdravstvenih rizika.

Ideja je bila „navući“ što više žena na nikotinski štapić. Poruka je doslovno glasila: „posegnite za Lakijem umesto za slatkišem“. Koliko je u tome pomogla kampanja, toliko se rezultat dugovao i adiktivnom svojstvu nikotina. Tokom ’20-ih godina prošlog veka, Lucky Strike je svoj tržišni udeo povećao za 200%.

No, imala je ova kampanja i neobičnije posledice. Brendovi u industriji slatkiša su se osetili načepljeni zbog ataka na sopstvene proizvode, pa su krenuli u kontraofanzivu i počeli da objavljuju informacije o štetnosti duvana. Najzad, sve se završilo presudom Federalne trgovačke komisije – Lucky Strike je dobio packe i onemogućeno mu je da cigarete reklamira kao sredstva za doterivanje linije.

Ako to nije bilo dovoljno, u igri se našao i treći stimulans. Na jednom posteru iz 1940. godine, krupnim slovima je pisalo: „Ostanite fit i šlank tako što ćete uzeti amfetamin“. Pored vitke figure, dobijate i višak energije, pa možete, kako veli poster, da radite celu noć. Ono što sigurno nije bilo gratis, jeste boravak u klinici za odvikavanje.

Ovo svakako nisu bile jedine ekscentrične metode. Recimo, istorija pamti i tablete koje su, navodno, sadržale jajašca pantljičare: crvić se izlegne u stomaku i onda pojede višak hrane koja bi se pretvorila u višak sala. 

„Dileri“ ovih pilula su čak tvrdili da one ne izazivaju nikakve nuspojave. Ali – na stranu upitno prisustvo crvića, kao i činjenica da je industrija suplemenata podložna šarlatanstvu – danas je koliko stvar zdravog razuma da paraziti nisu prijatelji stomaka. Da li je to sprečilo buduće dilere da „valjaju“ slične preparate? Nažalost, ne – mada, to mahom čine u ilegali.

Dakako, bilo je i trendova koji su se oslanjali na prirodnije sastojke. Tokom 20-ih i 30-ih godina prošlog veka, mnogo je elegantno popunjenih isprobavalo „osamnaestodnevnu dijetu“. Poenta je bila da se jede što manje ugljenih hidrata, ali da se uz svaki obrok pojede jedan grejpfrut.

Možda i ne čudi što se ova pomama pretežno zapatila u Holivudu. Po njemu su joj uskoro doterali ime, ali jedan trend je za sobom povukao drugi: ponukani inicijalnim uspehom, ljudi su po sopstvenom nahođenju držali „Holivud dijetu“ mnogo duže nego što je to preporučeno. Ni to ne bi bio problem da ista dijeta nije diktirala svega 600-700 kalorija dnevno – poređenja radi, samo bazni metabolizam (energija koju telo troši za disanje, rad hormona, mišića, mozga) zahteva dnevni unos između 1.200 i 1.800 kalorija, u zavisnosti od pola i telesne konstitucije.

Čak su i tada, sredinom 30-ih godina, pojedini eksperti izražavali zabrinutost zbog ove mode. Avaj, „Holivud dijeta“ je uprkos tome vaskrsla pedesetak godina kasnije. Ovoga puta, iza nje nije stajala fitnes industrija, već američko Ministarstvo poljoprivrede.

Navodno, potonje se dalo u promociju dijete jer je tržište SAD patilo od viška proizvodnje ove voćke. Grejpfrut je ponovo postao „in“ i iduće decenije, pokazujući koliko je potražnja za šlank figurom uporno odbijala da ode. A u toj riznici dijetetskih pomagala bilo je i drugih neobičnih kreacija: „sauna-odelo“ je znojenjem topilo kilažu, odeća od gume je omogućavala da „bezbedno i brzo smanjite višak u bilo kom delu tela“, a reduktor i ulepšivač brade – funkcionisao je na principu masažera – bio je odlična investicija za uklanjanje podbradka.

Na sreću, neke od ovih metoda su vremenom iščezle, kao i pripadajuće im vintidž kampanje. Nažalost, neke druge su evoluirale, vaskrsle i metastazirale. Promenile su ambalažu, rečnik i platformu, ali je suština ostala ista. Jer, ako vi u obližnjoj apoteci ne pronađete bočicu arsena, sigurno će vas pronaći raznorazni detoksi i velnesi. Poruka, umesto sa retro postera, i dalje dosledno „vrišti“ sa heštegova, sa istim talentom da vas gađa tamo gde ste najtananiji: u sopstvenu nesigurnost.