Jednostrani i sporazumni raskid ugovora – posledice i razlike

Početkom devedesetih godina, na vrhuncu svoje karijere, Džordž Majkl je pokrenuo tužbu protiv Sony Music, tražeći raskid ugovora. Smatrao je da mu ugovor sa izdavačkom kućom uskraćuje kontrolu i da ga izdavač pogrešno promoviše, naročito nakon albuma Listen Without Prejudice Vol. 1 (1990). Njegova namera bila je da se predstavi kao ozbiljan muzičar, a ne kao proizvod marketinga. 

Sud je zahtev razmatrao gotovo dve godine, da bi ga 1994. odbio, uz obrazloženje da ugovorne obaveze moraju da se poštuju. Time je pevač ostao vezan za Sony Music, što je ograničilo njegovu slobodu i dovelo do zastoja u karijeri. Nekoliko godina kasnije uspeo je da se vrati na scenu albumom Older (1996), kojim je pokazao da je prerastao imidž pop idola i nastavio svoj umetnički razvoj.

Daleko od sveta pop zvezda i milionskih cifara, raskid ugovora u našoj pravnoj svakodnevici deluje manje glamurozno, ali posledice mogu biti podjednako ozbiljne. U praksi raskid ugovora često dovodi do finansijskih gubitaka, narušavanja poslovnog ugleda i prekida saradnje. Istovremeno, otvara čitav niz pravnih pitanja: od naknade štete, preko mogućnosti nastavka odnosa, pa sve do posledica za ugovorne strane.

U tom svetlu, napravićemo razliku između sporazumnog i jednostranog raskida ugovora i sagledati njihovo značenje, kao i posledice koje proizvode u domaćem pravu.

O ugovoru i raskidu ugovora

Ugovori se zasnivaju na uzajamnosti obaveza. Nijedna strana nije samo davalac ili samo primalac, već svaka nešto daje i zauzvrat dobija. Kod kupoprodaje, prodavac predaje robu i očekuje cenu, dok kupac plaća cenu i očekuje robu.

Najčešći, i ujedno najpoželjniji završetak ugovora je ispunjenje ugovornih obaveza. Međutim, ako se obaveze ne izvrše, stvari postaju složenije i otvara se pitanje raskida ugovora.

U praksi je najčešći razlog za raskid ugovora neispunjenje obaveze. Raskid zbog neispunjenja zasniva se na ideji da ugovor gubi svrhu ako jedna strana ne ispuni ono što je preuzela. 

Neispunjenje može biti potpuno – kada obaveza nije uopšte izvršena; ili delimično – kada je izvršena samo delom ili nepravilno. Neznatno neispunjenje ne predstavlja osnov za raskid, jer ne postoji dovoljno ozbiljna povreda ugovora. 

Raskid ugovora se može ostvariti na dva načina:

1. Sporazumno – kada se obe strane saglase da ugovor prestane da važi; i
2. Jednostrano – kada jedna strana raskine ugovor.

Sporazumni raskid 

Sporazumni raskid se zasniva na saglasnosti obe strane da ugovor prestane da važi. Kao što je ugovor nastao sporazumom, tako se i završava zajedničkom voljom. 

Sporazum o raskidu se tretira kao novi ugovor, jer se njime stranke saglašavaju da prethodni ugovor više ne važi. Suština sporazumnog raskida je u tome da nijedna strana ne može sama da ga sprovede – potrebna je saglasnost obe strane.

Ukoliko je ugovor zaključen u pisanoj formi ili overen kod notara, raskid mora biti u istoj formi, pa se ne može izvršiti usmeno. Zajedničkim sporazumom ugovorne strane dogovaraju međusobne obaveze i posledice.

Osnovna posledica sporazumnog raskida ugovora jeste da od trenutka raskida ugovor više ne proizvodi pravno dejstvo. Sporazumni raskid, po pravilu, deluje samo za ubuduće, odnosno ugovor prestaje da proizvodi dejstvo od trenutka raskida pa nadalje. 

Stranke se mogu posebno dogovoriti da raskid proizvodi retroaktivno dejstvo. U tom slučaju ugovor se posmatra kao da nikada nije postojao. To znači da svaka strana mora da vrati ono što je primila. Ako je obaveza izvršena, vraća se ono što je dato. Ako je ostvarena korist od predmeta ugovora, ta korist se mora nadoknaditi. Ako je primljen novac, on se vraća zajedno sa kamatom.

Pored toga, postoji mogućnost naknade štete. Ako jedna strana smatra da je raskidom ugovora pretrpela gubitak, može tražiti nadoknadu.

Jednostrani raskid 

Jednostrani raskid ugovora znači da ugovor prestaje voljom samo jedne strane, bez saglasnosti druge. 

Pravo na jednostrani raskid može se zasnivati na ugovoru. Strane mogu već prilikom zaključenja predvideti klauzulu koja daje mogućnost da jedna od njih raskine ugovor samostalno. 

Pored toga, jednostrani raskid može nastupiti i kada su ispunjeni zakonski razlozi, kao što su neispunjenje obaveze, kašnjenje kada je rok bitan sastojak ugovora, očigledno odbijanje da se obaveza ispuni ili nastanak okolnosti koje bitno menjaju uslove izvršenja. U tim slučajevima zakon štiti poverioca, jer bi održavanje ugovora izgubilo smisao ili bi mu nanelo štetu.

Jednostrani raskid proizvodi trenutne pravne efekte – ugovor prestaje da važi od trenutka raskida. 

Strana koja raskida obavezna je da obavesti drugu stranu i navede razloge. Ako druga strana ospori raskid, o tome odlučuje sud. 

Važno je naglasiti da se ugovor ne može raskinuti zbog sitnih i nebitnih propusta, već samo kada je reč o ozbiljnoj povredi.

Posledice jednostranog raskida u osnovi su iste kao kod sporazumnog raskida: prestanak budućih obaveza, povraćaj onoga što je već dato i naknada štete.

Sa druge strane, za razliku od sporazumnog raskida, gde postoji dogovor i ostaje prostor za nastavak saradnje, jednostrani raskid najčešće dovodi do narušavanja poverenja i trajnog prekida odnosa. Uz to, on češće otvara prostor za nesuglasice: da li je raskid bio opravdan, da li su ispunjeni uslovi, da li je šteta pravilno procenjena, što može voditi ka sudskim postupcima i dodatnim troškovima.

Sporazumni i jednostrani raskid u praksi

U poslovanju je važno razlikovati sporazumni od jednostranog raskida, jer pokazuju dva različita načina okončanja ugovora. 

Sporazumni raskid donosi mirno razrešenje – strane se dogovore i zajednički odluče da okončaju saradnju. Nasuprot tome, jednostrani raskid predstavlja zaštitu kada druga ugovorna strana ne poštuje obaveze ili kada bi nastavak ugovora izazvao štetu.

Za male biznise to znači da je važno prepoznati kada je bolje završiti saradnju dogovorom, a kada iskoristiti pravo na raskid.

Primer klauzule o sporazumnom raskidu:

Ugovorne strane mogu u svakom trenutku sporazumno raskinuti ovaj ugovor, uz pisani sporazum kojim uređuju prestanak obaveza, povraćaj primljenog i eventualnu naknadu troškova.

Primer klauzule o jednostranom raskidu:

Ako jedna strana ne ispuni svoje obaveze u roku od 15 dana od pisane opomene, druga strana može raskinuti ugovor jednostrano, uz pisano obaveštenje. U tom slučaju ugovor prestaje da važi, a svaka strana vraća ono što je primila.