Kada trezor banke zamiriše na sir…

Ako imate iskustva sa bankarstvom, onda znate kako funkcionišu osnovne stvari. Na stranu upinjanje banaka da dokažu kako su tu da vama bude lakše – biznis je biznis, što znači da se i ovaj, u svojoj suštini, zasniva na transakciji.

Zato će banke tražiti silne dokaze da ste u stanju da otplatite kredit. Ne može im se baš zameriti, jer i ova „zla, kapitalistička tvorevina“ na kraju dana mora obezbediti opstanak. Da li je sve bilo lakše nekada davno, kada su se transakcije svodile na razmenu dobara?

Na primer, vama je potrebna zaliha stočne hrane. Vašem zajmodavcu, pak, treba garancija da, ako vaše malo gazdinstvo pretrpi neke šokove, neće morati da brine kako ćete nadoknaditi trošak. I onda, umesto da stavite kuću pod hipoteku, vi kao garanciju ponudite stotinak kilograma vašeg premium proizvoda.

Ovako bi moglo da izgleda nešto između, nekakav hibrid savremenog bankarstva i razmene dobara. No, zaduživanje u modernom svetu uglevnom ne funkcioniše tako. Ako tražite izuzetke – izvol’te put pod noge i pravac u severnu Italiju.

Sve se može kada se mali i veliki slože

U srcu italijanske pokrajine Emilija-Romanja, osim prebogatih prirodnih i kulinarskih lepota, na snazi je neobičan, nazovimo ga tako, savez. Moderno bankarstvo i tradicionalna proizvodnja našli su neku vrstu zajedničkog jezika, jer je jedna banka iznašla način da funkcioniše izvan kutije.

Trezori banaka su, inače, manje-više svuda isti ili slični. Gomila sefova, izuzetno dobro obezbeđenih, a punih raznoraznih valuta – uglavnom ono što biste i očekivali u bankarskoj ustanovi. Trezor banke „Credito Emiliano“ bi vas zato mogao donekle zateći.

Ova banka ima solidnu tradiciju: osnovana je 1910. i jedna je od glavnih privatnih bankarskih grupacija u Italiji. Ponešto je drugačija od sebi sličnih, jer se u njenim trezorima širi miris najboljeg italijanskog sira.

„Credito Emiliano“ (poznata je i kao „Credem“) ima specifičnu sortu klijenata. Ako samo površno izguglate pokrajinu Emilija-Romanja, jedna od prvih stvari koju vidite je Parmigiano Reggiano.

Ne one kopije parmezana koje pazarite u mini pakovanjima u Maksiju. Ovo je pravi i originalni Parmigiano Reggiano, na kome – ako ste ga probali – možete da zahvalite vrednim farmerima, inače vrlo osetljivim na svoju decenijama dugu tradiciju.

Diljem Emilije-Romanje, takvih proizvođača ima oko 3.500. A oni su i među najbrojnijim klijentima banke „Credem“.

Ali, biti mali proizvođač – pogotovo sa vrhunski dobrim proizvodom – nikada nije lako. Još manje je lako ako taj proizvod zahteva posebne uslove.

Naime, Parmigiano Reggiano ne može samo da se napravi i da se istog trenutka proda. Da bi se uopšte nazvao vrhunskim proizvodom, treba mu najmanje godinu dana da sazri – a često se to razvuče na dve ili tri godine. U tom dugom međuvremenu, proizvođači, dakako, ne sede skrštenih ruku. Ne čekaju ni troškovi, koji svakodnevno odlaze na radnike i na stočnu hranu, na farmere kojima valja platiti mleko, na električnu energiju i transport.

I tu nastaje maleni problem

Prihod od prodaje sira stiže mnogo, mnogo kasnije – onda kada Parmigiano Reggiano dostigne punu vrednost. Taj prihod, zapravo, nije beznačajan: ako se za primer uzme standardni kolut sira (oko 35 do 40 kg), njegova cena u veleprodaji, zavisno od zrelosti, varira između 500 i 1.500 evra. Međutim, proizvođači su, po pravilu, prinuđeni na čekanje, dok istovremeno moraju ulagati sredstva u proizvodnju.

Pored toga, Parmigiano Reggiano je ona vrsta proizvoda koja ne trpi velike sisteme. Iza većine proizvođača mahom stoje mala, porodična gazdinstva, u kojima se pravljenje sira prenosi sa generacije na generaciju. S obzirom na njihovu vernost tradiciji, te oklevanje da se spoje u veće sisteme, neretko se to odražava na ograničene izvore finansiranja.

I sad, jedno od rešenja bi moglo da bude u prilagođavanju načina proizvodnje: da se saseku pojedini troškovi, da se zaobiđu manje karike u lancu i da se time skine teret (finansijski i vremenski) sa samih proizvođača. U tom slučaju bi, međutim, trpeo krajnji rezultat.

Takav Parmigiano Reggiano ne bi ni izbliza bio toliko ukusan i kvalitetan.

Drugo rešenje bi uključilo same izvore finansiranja – u ovom slučaju, privatnu bankarsku grupaciju, koja bi napravila kompromis sa hiljadama malih proizvođača.

(Ni)ko nije na gubitku?

Počev od 1953. godine, „Credem“ banka je počela da razvija pomalo out-of-the-box model finansiranja – a sve kako bi ga prilagodila specifičnostima lokalne proizvodnje. Umesto garancija u vidu hipoteka ili založenih mašina, odlučila je da prihvati zalog u vidu finalnog proizvoda.

Tako su u trezore počeli da se useljavaju – kolutovi sira. Na prvi mah, rešenje zvuči čudno (neki bi rekli i rizično), ali za stotine malih proizvođača, ovakav sistem je postao jedan od ključnih uslova za opstanak.

Da bi sve to bilo moguće, „Credem“ je i sama morala da se prilagodi novom modelu. Pošto kolutovi sira zahtevaju dosta prostora i prilagođena skladišta, banka je preuredila ogromna klimatizovana skladišta za stotine hiljada kolutova. Uz to, svaki kolut ima pripadajuće „papire“, u kojima se evidentira poreklo mleka i datum proizvodnje.

Specifičnost ovih zaloga ište i specifičnu kontrolu. Zato banka redovno kontroliše temperaturu u skladištima, protok i vlažnost vazduha, a i Parmigiano Reggiano mora proći inspekcije u vidu evidencije eventualnih deformacija i pukotina. Svaki bi nedostatak, na koncu, mogao umanjiti finalnu vrednost proizvoda.

Interesantno, ali mali proizvođači na ovaj način izvlače dvostruku korist. Pre svega, mogu da dobiju zajmove i pre no što Parmigiano Reggiano sazri za prodaju. Zatim, banka na sebe preuzima zahtevan (a time i skup) proces skladištenja i kontrole kvaliteta. Ukoliko se ne vodi računa, sir je podložan oštećenjima – a takvi umeju biti uslovi u standardnim skladištima, gde se u proseku ošteti oko 10% kolutova. Međutim, u skladištima banke, taj procenat pada na svega 1%.

Neko razuman bi se zapitao – a gde je u svemu tome dobit privatne banke?

Zapravo, sistem je pametniji nego što se čini. „Credem“ prihvata zalog u vidu mladog Parmigiana Reggiana, te je sir pod nadzorom banke tokom čitavog perioda sazrevanja. Samim tim, banka u svakom trenutku zna u kakvom je stanju proizvod i kolika mu je tržišna vrednost.

Drugo, kada se proceni vrednost sira, krediti se nikada ne odobravaju za pun iznos – on je u proseku od 60% do 80% procenjene vrednosti. U slučaju da sir izgubi na kvalitetu, banka će odmah kontaktirati klijenta i predočiti mu problem. U isto vreme, onih dodatnih par desetina procenata ostavljaju neku vrstu sigurnosne rezerve za banku, čime se minimizira potencijalni gubitak.

Strpljen – spašen

Iako je model ustanovljen još sredinom prošlog veka, on se pokazao vrlo značajnim u izazovima savremene proizvodnje. Tržišne turbulencije su intenzivnije nego ikad, što je male proizvođače nateralo da se suoče sa rastom cena energije, transporta i logistike – da ih pomenemo samo nekoliko.

Parmigiano Reggiano je u isto vreme pomalo nezgodan proizvod: relativno je skup, pa potražnju često diktiraju ekonomske fluktuacije. Mada nije imun na oscilacije u cenama, Parmigiano Reggiano može da se pohvali solidnom stopom proizvodnje – recimo, danas se godišnje proizvede više od 4 miliona kolutova, a više od polovine ukupne prodaje odlazi na inostrana tržišta.

Ni to nije uvek sigurica, naročito u svetlu neizvesnosti koje diktiraju carine, izmene u regulacijama i globalni ekonomski krahovi. I, ko u tome po pravilu izvuče najdeblji kraj?

Naravno – mala porodična gazdinstva, poput onih diljem Emilije-Romanje.

Otuda vlada mišljenje da bi, bez kompromisa između banke i proizvođača, tradicionalna proizvodnja ove vrste sira bila pod znakom pitanja. Ukoliko bi teret prilagođavanja pao isključivo na proizvođače, teško da bi sačuvali nezavisnost – a time i vreme koje je potrebno da njihov proizvod dostigne punu tržišnu vrednost. A nasuprot modelima kakvi se inače podrazumevaju – da „mali“ čine ustupke „velikima“ – nije na odmet izvideti i drugačije, makar i nekonvencionalne, mogućnosti. Jer, ponekad se i „velikima“ isplati da budu strpljivi.