Moj algoritam i ja – Danijel Kelman

Dok sam u petak plaćala ribu u ribarnici, prodavac i ja smo se u neobaveznom ćaskanju dotakli – ah, čega bi drugog – nego veštačke inteligencije.

Kaže mi on kako je sinoć razgovarao sa njom o čamcima, konkretno o dvanaestocilindričnim motorima, da me ne zamara sad, i da nije mogao da veruje koliko ga je pametno posavetovala.

Raspričao sam se s njom 3 sata. Tako mi je sve lepo objasnila, nisam verov’o. Svaki majstor bi me za ono odrao.

3 sata.
Besplatnog savetovanja.
Savetima koji oduševljavaju slušaoca.

Da se nije iza mene stvorio poduži red, možda bih i ja s njim ostala u priči sat-dva, da podelimo čime nas je još veštačka inteligencija sve oduševila.*

Poslednjih godinu dana iz dana u dan čujem isto oduševljenje.

AI mi je napravio savršen jelovnik. Uopšte nisam gladan između obroka.

AI zna kada tačno i čime da prskam vinovu lozu.

AI mi je rekao tačne mere za savršen malter, sam sam ga pripremio.

Svi imaju svoju priču o tome kako im je AI rešio problem za koji su mislili da će ih koštati mnogo vremena ili novca.

Kada je algoritam postao sagovornik?

Da nisam prošlog meseca čitala roman Til austrijskog pisca Danijela Kelmana, ne bih guglala (ili pitala ChatGPT – to mi se slilo u jednu radnju) da vidim šta je još pisao, pa ne bih naišla na knjižicu Moj algoritam i ja. A da nije nje, ne bih na tako jednostavan i meni prijemčiv način shvatila kako radi. On, baš moj algoritam. I još važnije – kako mu uspeva da me svaki put oduševi (možda ne baš svaki put, ali u ogromnom broju slučajeva).

Sada smo u godini 2026, i većina nas zna da veštačka inteligencija radi tako što uči obrasce iz nezamislivog broja podataka, a zatim te obrasce koristi da predvidi šta bi trebalo da bude sledeće. Ovo je ok, inženjerski je precizno, tačno i univerzalna je istina.

Ali, i dalje ostajemo zatečeni svaki put kada nas svojim „predviđanjem“ u trenutku oduševi, a bogami joj se desi i da nas iznervira.

Kaže Kelman da mi ljudi imamo tendenciju da sve “očovečujemo”, pa veštačkoj inteligenciji pripisujemo i glagole i osobine koje ona niti ima, niti razume. Čim nešto vodi razgovor sa nama, počinjemo da mu pripisujemo namere, karakter, pa čak i emocije.

Vidimo da želi da nam ugodi, da joj je bitno da budemo zadovoljni odgovorom.

Ali, zapravo…

Ne želi.

Jezički model nema želje.

Izgleda kao da želi da nam ugodi, ali to nije njegova želja. To je samo posledica načina na koji je napravljen: da proizvodi odgovore koji će nama delovati korisno, smisleno i prirodno. Nije, dakle, to “njoj” bitno, nego je to nama ljudima bitno.

Verovatno otud razgovori o veštačkoj inteligenciji zvuče tako kako zvuče. Kao da iza ekrana sedi sagovornik, a ne program koji predviđa sledeću reč.

Ne govorimo da nam je Google nešto rekao – mi smo našli na Guglu.

Ne kažemo da nas je kalkulator posavetovao – izračunali smo na njemu.

Ne zahvaljujemo se Wordu ili Grammarly-ju što nam je ispravio grešku.

Ali, zato chatbotovima u velikim jezičkim modelima (LLM, bogami, zahvaljujemo. Raspravljamo se s njima. Naljutimo se na njih. Hvalimo ih prijateljima. 

Sve ovo nije samo tehnološka promena, već ogromna promena u načinu na koji ljudi percipiraju alat.

Šta je jedan pisac tražio u Silicijumskoj dolini?

Danijel Kelman, jedan od najpoznatijih savremenih evropskih pisaca, dobija poziv neimenovane IT kompanije iz Palo Alta u Kaliforniji. Njihova ideja bila je jednostavna, ali prilično ambiciozna: da vide šta će se dogoditi kada se za isti „sto“ posade pisac i veštačka inteligencija. Može li algoritam da bude koautor? Može li da pomogne u pisanju kreatovnog dela?

Kelman je prihvatio izazov, a ono što je trebalo da bude eksperiment sa pisanjem, vrlo brzo je postalo nešto drugo – promišljanje o tome kako se, zapravo, odvija pisanje, stvaranje i razgovor sa mašinom koja sve vreme ostavlja utisak kao da zaista razume ono što joj govorimo. U svom kratkom i duhovitom osvrtu, Kelman nam ukazuje na čitavo zamešateljstvo sa veštačkom inteligencijom, za koju god svrhu da je koristimo.

Ova knjižica objavljena je 2021. godine, pre nego što su veliki jezički modeli postali deo naše svakodnevice. Danas, samo pet godina kasnije, čita se drugačije. Ne zato što je zastarela, već zato što pokazuje koliko smo se brzo navikli (i možda uzeli zdravo za gotovo) nešto što nam je donedavno delovalo kao naučna fantastika. AI alati su u međuvremenu postali moćniji, ubedljiviji i prisutniji u gotovo svim oblastima života, ali osećaj koji opisuju Kelmanove stranice ostao je isti.

Iako – ovo je spojler – ne uspeva da napiše knjigu uz pomoć alata koji mu je poveren, Kelman uspeva nešto možda i važnije: da precizno opiše ono što mnogi od nas osećaju dok razgovaraju sa veštačkom inteligencijom.

Ima nečeg magičnog u toj igri, i to osetim svaki put. Nikada se ne naviknete na to. Svaka dovoljno razvijena tehnologija ne razlikuje se od magije, napisao je Artur Klark.

Ko je kome preporučio knjigu?

I za kraj ću vam otkriti jednu zanimljivost. Za čitanje cele knjige Moj algoritam i ja treba vam manje-više jednako vremena kao za čitanje ovog teksta. Zapravo, nije reč o klasičnoj knjizi, već je u pitanju govor sa njegovim zapažanjima objavljen u obliku knjige.

Zašto onda ljudi jednostavno ne bi odmah pročitali knjižicu umesto članka o njoj?

Pa, možda zato što vas vaš algoritam do nje nikada ne bi odveo.

Ali, sasvim ste izvesno putevima interneta stigli do ovih redaka. I ovo je jedan od onih trenutaka kada algoritam i čovek rade kao sasvim solidan tim.

A ako vam Moj algoritam i ja posle ovog teksta završi na listi za čitanje, neću znati da li je za to zaslužna moja preporuka ili vaš algoritam. Iskreno, to nije ni važno, sve dok čitamo dobre knjige.

P.S. I prilikom pisanja ovog članka korišćena je veštačka inteligencija sa kojom sam se konsultovala oko ugla koji bi trebalo da zauzmem kako bi bio koristan čitaocima Naše mreže. Ovi redovi inspirisani su citiranom knjigom i algoritmom koji me je do nje doveo, ali odgovornost za sve napisano snosi autorka ovog članka.

O autoru:

Danijel Kelman jedan je od najznačajnijih savremenih pisaca nemačkog govornog područja. Rođen je 1975. u Minhenu, odrastao u Beču, a međunarodnu slavu stekao je romanima Premeravanje sveta i Til, koji su prevedeni na desetine jezika i višestruko nagrađivani. Pored romana, piše eseje i dramske tekstove, a u svojim delima često istražuje odnos između stvarnosti i fikcije, nauke, istorije i ljudske prirode. Upravo ga je to interesovanje dovelo i do knjižice Moj algoritam i ja, u kojoj razmišlja o tome šta se dešava kada se pisac nađe licem u lice sa veštačkom inteligencijom.

Citati:

A kako je to biti algoritam? Da li on oseća na neki način? Većina naučno fantastičnih filmova odgovara sa da, što je potpuno normalno, jer mi ljudi imamo sklonost da sve očovečujemo.

Nikad nije naodmet iznova ponoviti – veštačka inteligencija, u svojoj osnovi, samo reciklira postojeći sadržaj. Sve što ona može da uradi vodi poreklo od onoga što su hiljade i hiljade ljudi ostavili za sobom na internetu.

Neretko me prođe jeza kada vidim šta sve CTRL (AI tool koji se opisuje u knjizi) izvlači iz svoje ne-nesvesti. Kao da pričate sa ludakom koji ima svoje ekstremno lucidne momente i koji nakon kraćih razgovora zapada u dugu tišinu.

Ali, nekada jednostavno ne možete da odolite iskušenju. I to je tipično ljudska stvar.