Nisi bitan ti.

Imam jednu dragu poznanicu, nije od onih što su se uvrstili u preduzetnički klub – bar ne još. Trebaće joj strpljenja, ali Vesna je, i bez onog „samostalna delatnost“ iza imena, prilično ušla u fazon.

Sve je lepo smislila: pošto je orijentisana oko pomagačkih delatnosti, urediće jednog dana svoj prostor tako da se u njemu svi osećaju kao kod kuće. Ne želi da joj terapijska soba liči na još jednu od onih sterilnih i hladnih prostorija ili da ima tipični minimalistički kauč, sto i fensi kutiju papirnih maramica. Da se Vesna pita, imala bi u svojoj sobi i jednu mačku, jer „zamisli te tužne i uznemirene ljude, dođu na psihoterapiju i maca im prede u krilu!“.

Sve to u teoriji zvuči lepo i krasno. I mada je Vesna jedna od najposvećenijih osoba koje znam, u njenoj priči je, zapravo, ona najmanje bitna.

Postoji ta specifična vrsta ljudi – znate ono kad sa nekim pričate zašto radi to što radi, pa vam se učini da se u međuvremenu latentno ozario? Nekako izgleda da nije sasvim birao to što radi, već da je to što radi odabralo njega.

Vesna je jedna od takvih, samo što nije baš uvek ozarena. Zapravo, često bi joj zafalilo razloga da se „cakli“. Njena orijentacija ka pomagačkim delatnostima podrazumeva svakodnevni susret sa ranjivošću.

Još manje razloga za ozarenost ima kada ranjivi pojedinci nisu odrasli ljudi.

Njeno „Halo?“ je prvo što čuju anonimni pozivaoci kada prijavljuju zlostavljanje dece. Njen inboks je prva adresa za prijavu štetnog sadržaja u kojima se na meti internet predatora nalaze mlađi maloletnici. Njen osmeh je možda prvi koji vidi mali čovek kada na razgovor dođe kao žrtva vršnjačkog nasilja. Za sada još u prostorijama jedne neformalne organizacije, bar dok ne uredi sobu sa macom koja prede u nečijem krilu.

Neću zaboraviti Vesnin izraz lica kada ju je koleginica pitala jedno od onih škakljivih pitanja. Umesto staloženog i diplomatski nasmejanog, više je ličilo na grimasu nekoga ko je upravo srknuo bljutavu supu.

Vesnina saradnica je u tom razgovoru bila sve samo ne latentna: „A kako je tebi kad čuješ te strašne priče i vidiš ružne slike?“

Vesnu, inače, poznajem tek nepune dve godine. Sasvim dovoljno da primetim da je ovo pitanje pogodilo neka, takođe, škakljiva mesta. Kiselo je pomenula trenutke kada je sve pomalo previše. Kada je „ostati pribran“ u domenu misaone imenice i kada joj trebaju natčovečanski napori da zadrži profesionalnost.

Ali, Vesna, ipak, pripada onoj specifičnoj grupi ljudi. Možda joj je ovog puta nedostajalo ozarenosti, no i to valjda ide u rok službe kada se ljudi bave nečim što je odabralo njih.

Uostalom, iskustvo – a Vesna ga za svojih nepunih 30 leta ima sasvim dovoljno – vremenom joj je malo drugačije posložilo prioritete.

Naravno, mačka u terapijskoj sobi je i dalje na toj listi. Ali, jedna stavka je latentno skliznula negde na samo dno. Skliznula je kada je Vesna pomalo počela da zaboravlja kako je njoj kada sluša nečije strašne priče.

Dobro, nije baš sasvim zaboravila. Da jeste, verovatno je ne bi odabrala ono čime se bavi danas.

Na njoj je ostao drugi izbor: Šta ćemo sad sa tim?

Jer, koliko god da je strašne priče i pitanja gađaju u škakljiva mesta, to nije nešto što će ljudima promeniti život nabolje.

Ko je ne zna lično, možda bi prevideo promenu Vesninog izraza lica u začuđeno „pa, to se valjda podrazumeva“. Ali, nije stvar (samo) profesionalnosti ili u ostajanju pribranim.

Stvar je u tome da jedno Vesnino „Halo?“ možda zatvara poglavlje nasilja nad makar jednim malim čovekom. Jedan klik na strašne slike oduzima moć makar jednom internet predatoru. Jedan odobravajući osmeh je možda prvi signal nekom drugom malom čoveku da više nema čega da se plaši.

Vesna je pomalo i čudak, jer da bi joj se bilo u koži, potrebna je specifična otpornost na razne škakljivosti. Verovatno nije san snova sedeti u zamračenoj prostoriji, bez prozora, jer bezbednosni protokol nalaže apsolutno ograničenje pristupa štetnom sadržaju. Nije san snova ni kada joj tužni i uznemireni ljudi pruže svoje srce na dlanu. A tek neće biti san snova kada se Vesna jednog dana pridruži preduzetničkom klubu, a to bude još jedna uloga u kojoj se najzad osamostalila.

Vesnino „ovde nisam bitna ja“ shvatiće manje-više oni koji, takođe, znaju koliko (ni)su bitni. Tačnije, bitni su u onoj meri koliko nekome menjaju život na bolje.

A da bi u tome zaista bili dobri, moraće s vremena na vreme da progutaju poneku škakljivost. Za sve ostalo, biće tu jedna maca koja tiho prede u krilu.