Kad korpo devojka preuzme očevu firmu

Ako bih počela ovaj tekst statistikom o tome koliko ćerki nasleđuje porodičnu firmu, bio bi to korak ka uprosečavanju, a to nikako ne želim. Cilj mi je da posle čitanja ovog teksta pomislite: „Vidi, pa može i ovako“.

Ako bih počela ovaj tekst konstatacijom da je Tamara lepa mlada žena u muškoj industriji, bio bi to korak ka stereotipizaciji, a to nikako ne želim. Cilj mi je da posle ovog teksta pomislite: „Zaista naš spoljašnji izgled i pol ne određuju naše sposobnosti i domete“.

A ako bih počela ovaj tekst… iskreno?

Mnogo je uglova iz kojih njihova priča može da se predstavi, ali ja sam odabrala da sa Tamarom Stančev razgovaram o tome kako je to kada ćerka stane na čelo porodične firme i, bez pardona, govori o milionima evra u (vrlo!) muškoj industriji. I više od toga – unapređuje standarde starije od nje same.

Tamarini i moji putevi ukrštali su se različitim zgodama. Ono što bih na prvu rekla je: uvek doterana i negovana, a na drugu (mnogo važnije) uvek srdačna i saradljiva. Ali, istinski sam počela da obraćam pažnju na ono što radi tek kada je proleća 2022. promenila LinkedIn status i, mada kaže da „ti nisi tvoja poslovna titula“, na toj mreži se sada predstavlja kao: Mechanical Maintenance Components Seller in High Heels. Posle dužeg korporativnog staža u retail i e-commerce industriji, sada je generalna direktorka Ljubex International, firme koju je 1990. osnovao njen otac Ljuben Stančev, sa već tada 15 godina ozbiljnog iskustva u industriji kotrljajnih ležajeva. Ljubex je uvoznik i distributer kotrljajnih ležaja i prateće opreme: semeringa, hilzni, kućišta, masti, ulja, kaiševa…

„Moj otac prodaje ležaje od 1975. Njegov prvi posao je bio referent za ležaje, u jednoj gigantskoj firmi bivše Jugoslavije. Kad je krenula kriza krajem osamdesetih i kad je bilo stani-pani, osnovao je svoju firmu – s jednim ležajem u džepu. Toliko je dobio kao otpremninu u svojoj prethodnoj firmi. Onda je taj jedan ležaj prodao, kupio dva manja, i tako je sve krenulo. Dosta jasno se sećam tih početaka, iako sam tada bila baš mala devojčica. Tata koji vikendom ide na buvljak i kupuje ležaje (tada su bile sankcije i roba nije bila tako dostupna kao danas, pa se valjalo snalaziti), ja koja sam spremila jednu veliku A4 svesku da hvatam beleške kad je tata van kuće, a neko pozove da mu treba ležaj – da zapišem i prenesem mu. Iznajmljena garaža, nekoliko ulaza dalje od zgrade u kojoj smo živeli, bila je naš prvi magacin. Sećam se i kako je tatina jakna uvek bila toliko teška da ja, kao klinka, jedva sam mogla da je podignem, jer su džepovi uvek bili puni ležaja – ako nekome, ne daj Bože, stane kamion – da tata može brzo da odreaguje i isporuči ležaj gde je potrebno. Toga se, možda, i najjasnije sećam – tih velikih, masivnih kožnih jakni, njihove težine i tatinog insistiranja da džepovi na jakni uvek budu ravno sečeni, ne koso – da bi ležaji mogli da budu u njima. Nije što je to moj otac, ali zaista je ovo priča od jednog ležaja (bukvalno!) do magacina sa preko 10.000 različitih pozicija u svakom trenutku, a komada još i mnogo više“, kaže Tamara.

Tokom odrastanja ni ona, ni njena sestra nisu bile previše uključene u dešavanja u firmi. Ljuben nije donosio posao na porodični ručak.

„I to je jako dobro za porodicu i nas kao njegovu decu. Kad bi se pričalo o firmi, ja sam samo znala da ne prodajemo krevete, da je ležaj strateški proizvod (u smislu da pokreće gotovo svaku industriju) i to je to, manje-više. Bavila sam se mnogo više hot industrijama prethodno: retail, e-commerce, radila u Ministarstvu omladine i sporta. Premda sam sebe uvek videla kao preduzetnicu i sve te prethodne pozicije kao stanice na putu do preduzetničke karijere, nisam jasno znala da li ću praviti nešto svoje ili doći kod oca u firmu.”

Taj transfer desio se vrlo spontano, objašnjava Tamara.

“Firma je dobila upit za saradnju od jedne firme iz Londona, tata ne govori engleski, samo nemački, ja sam se uključila da pomognem i -– desila se magija. Tata je počeo da me gleda kroz poslovnu prizmu i doživljava kao poslovnu ženu, a ja sam otkrila da je prodaja – prodaja, ma šta prodavali – kupus i papriku, belu tehniku, modu ili ležaje.”

Mi smo roditeljima zauvek deca

Možda sada očekujete priču nalik Velikom prasku, ali zapravo nije postojao jedan konkretan razgovor na kome su se ćerka i otac dogovorili da ona bude najpre direktorka razvoja.

“U jednom trenutku sam počela da govorim ‘’trebalo bi ovo da uradimo’’ ili ‘’završiču ja to, preuzimam to na sebe’’, a do tada je bilo ‘’treba to da uradite’’ ili ‘’mogla bi Ivana ( koleginica) to da preuzme na sebe’’. Mislim da je velika istina, a o njoj se možda nedovoljno priča – da smo svi mi svojim roditeljima zauvek deca. Moj otac je oduvek mislio da sam ja pametna, uspešna, odlična u svom poslu – i duboko je verovao u to i pričao okolo na taj način, ali ipak dok nismo prošli ovaj period pregovaranja – i dalje je bilo prisutno, doduše prećutno, ali moglo se osetiti, ono ‘’ja znam bolje, pa imam više godina iskustva’’ ili ‘’pa, ja to radim tako već 30 godina’’. Mislim da je upravo to razlog zašto ti neki porodični transferi ne budu uspešni u meri u kojoj bi mogli. Jednostavno dođe do tog sudara generacija i onda je potrebno da svako malo popusti i objektivno sagleda onog drugog.”

Porodične firme najčešće funkcionišu “porodično”, pa čak i kada čelnu osobu zameni prvi srodnik, šarenolike su reakcije kako zaposlenih, tako i poslovnih partnera.

“Ako mene pitate, Ljubex je danas daleko bolja firma nego što je bila kada sam ja došla u nju – u smislu izgleda, atmosfere, radnih uslova, procedura, itd… Mnogo toga je izmenjeno, uvedeni novi programi. Baš nedavno mi je jedan kolega, koji je u firmu došao nekoliko meseci pre mene, rekao kako se gotovo više i ne seća prve postavke koju je zatekao – ali ne samo u smislu ljudi, nego i izgleda firme, načina na koji se radi, atmosfere, organizacije posla, itd… Nekim zaposlenima je to baš bilo potrebno, a nekima je bio preveliki izlazak iz zone komfora. Sve to novo i dobro što je doneto, donelo je sa sobom i nova, drugačija očekivanja i standarde. Sasvim je prirodno da su i reakcije različite, ne nosimo se svi isto s promenama”, objašnjava Tamara i dodaje:

Hoćemo dobavljače kao što ste vi

“Reakcije ljudi iz industrije i partnera su sjajne. Mi smo sada u prilici da menjamo, praktično, celu industriju, donosimo jedan potpuno nov način rada, pristup poslu… Bili smo pre nekog vremena u poseti jednoj fabrici hrane, i nekoliko sati kasnije, tata mi prenosi: ćerka jedne njegove prijateljice radi u HR-u te firme i zvala je da mu kaže da su, posle sastanka sa Ljubexom, kolege iz proizvodnje i nabavke išle po firmi i pričale o tome kako je sastanak bio kvalitetan i kako bi voleli da su im svi dobavaljači poput nas. Toliko su nas hvalili, da je to stiglo i do HR-a, a onda nazad do nas. Ili, recimo, dešavalo se da mi kažu da šalju moje mejlove dalje, samo na čitanje, da vide kako se piše follow-up. Naša industrija još uvek dosta počiva na porodičnim firmama, mahom su to vlasnici poput mog oca, nema mnogo ili uopšte ljudi koji su došli iz velikih sistema, pa je onda takav pristup – neka vrsta egzotike.”

Tamara i Ljuben imaju različita viđenja kako je izgledao njeno profesionalno angažovanje u Ljubexu, ali su zahvaljujući dobroj međusobnoj komunikaciji oboje znali da je to zbog promena. Nije se mnogo preispitivala u trenutku preuzimanja posla, jer je iz pređašnjih iskustava izgradila samoefikasnost i taj iskorak u nepoznato za nju je samo značio da će odmah krenuti da čita i istražuje o tome, tragajući za najboljim praksama i rešenjima.

Nije prirodno da se tata ne meša

“Moj tata bi uvek rekao: ‘’Ona kad je dolazila, rekla je – nemoj da mi se mešaš, i ja sam rekao – u redu.’’ A nije baš tako bilo. Nije prirodno da se ne meša. Ja uvek ističem da je to, na kraju dana, ipak njegova firma, on ju je napravio, on ju je negovao više od 30 godina, prirodno je da se i dalje pita i uključuje. Rekla sam jednu drugu stvar: “Ako nećemo da menjamo stvari, bolje da ne dolazim”. Mi smo, kao porodica vrlo bliski i imamo divan odnos. Ja nikad ne bih bila spremna da taj odnos narušim zbog posla i zato mi je bilo važno da se usaglasimo oko načina rada pre nego što i zvanično dođem.”

Tamara svedoči da su od njenog dolaska uradili mnogo toga: od bazičnih stvari, kao što je sređivanje svih kompjutera, novi paketi programa, nov ERP, nov sajt, izrada B2B portala, do postavljanja zvaničnih procedura i pravila.

“Baš skoro sam bila na sastanku s kolegom i jednim spoljnim saradnikom, on je između ostalog, u nadzornom odboru firme koja pravi 100 miliona evra prometa. I pokrene se priča: koja je firma, šta rade… A kaže taj čovek: ‘’Pa, ozbiljna firma – ima postavljene sve procedure, za sve različite scenarije, komunikaciju, ko šta rešava, itd.’’ Počnem na to da se smejem, kolega isto. Jer od kada sam došla u firmu – to su stvari na kojima ja insistiram – da postavimo sistem, ali to su stvari i zbog kojih sam naišla na najveći otpor. Ljudima je bilo teško da nešto stavimo i formalno na papir, okačimo na server… Pored toga, ja stalno govorim i da ćemo porasti barem duplo. Posle tog razgovora kažem kolegi: “Je l’ vidiš o čemu ja sve vreme pričam? I duplo će nam biti malo, mi sad radimo tako da ćemo moći i 100 miliona da pravimo!”

Osim što je u ovoj industriji neobično da porodičnu firmu vodi neko sa višegodišnjim iskustvom rada u velikim korporacijama, još je “egzotičnije” da to bude mlada žena.

“Nedavno sam bila na poslovnoj večeri. Na večeri je bilo jedno sedam-osam muškaraca i ja sama. Jedan od tih ljudi je vlasnik nekoliko fabrika, divan gospodin, i tokom večere je, rekao kako je firmu sada tako organizovao da on ide na posao svega 2-3 sata nedeljno. Kažem ja: ‘’Hoćete, molim Vas, da mi kažete kako Vam je to pošlo za rukom – volela bih da jednog dana i ja budem vlasnik biznisa, da nisam više samo izvršna funkcija, i da radim ovoliko?’’ Kaže on: “Gospođice, da sam ja tako lep kao Vi, ja bih to već napravio.” A onda se ubaci drugi: “Da sam ja tako lep kao ti, ja bih to već iskoristio”. Odgovorim im: “Ali, ja nisam vaspitana tako.” Za stolom – tajac. Kažu: “Kako si nas ućutkala, jao.” To je zaista istina. Možda je staromodno, ali je tako: ja sam naučena da treba vredno da radiš, da treba da znaš to što radiš, da treba da poštuješ, budeš marljiv, pažljiv. I da onda i sreća i uspeh dolaze s tim.”