Jiro: Dreams of Sushi (2011)

Da li znate šta znači japanska reč koja se izgovara šokunin? Šokunin bi možda najadekvatnije bilo prevesti kao „majstor zanatlija“, ali kao i većina japanskih reči, jer Japanci imaju reč za svaku moguću situaciju i pojam, i ova znači nešto dublje, specifičnije, mističnije. Šokunin nije samo majstor svog zanata, već je i osoba svesna svog zanatstva i to emituje svojim stavom, koja se izuzetno ponosi svojim radom i taj svoj zanat donosi na polzu društvu. No, takođe, treba istaći da taj zanat donosi izuzetan društveni status.

Japanski dokumentarac iz 2011. godine „Jiro: Dreams of Sushi“ je o jednom od tih šokunina, suši majstoru Đirou Onu. Film je izdeljen u nekoliko segmenata i dosta vremena jeste posvećeno nekim od tajni konkretnog zanata, ali ako mislite da ćete nakon gledanja ovog filma postati (bolji) suši majstor – da se poslužim rečima jednog od najvećih živih srpskih filozofa – nema od toga ništa. Generalno, ovo nije ni film koji će vas upoznati sa sušijem u nekom enciklopedijskom smislu. Ovo je film koji će vam postaviti mnoga pitanja – kako postati majstor svoje branše, kako postati jedan od najcenjenijih suši majstora svog zanata, da li je suši umetnost, zanat, oboje ili nešto sasvim treće? Ali, ispod svega toga, ovo je film o mnogo većim stvarima. Ovo je film o odnosu prema poslu, o konstantnom usavršavanju, roditeljstvu, a zapravo je film o životu. Ali, ispričan kroz priču tada osamdesetpetogodišnje legende u svetu spremanja i posluživanja sušija, čoveku koji je svom Sukijabaši Điro restoranu sa deset stolica doneo 3 Mišlenove zvezdice.

Reditelj Dejvid Gelb, koji se kroz karijeru dosta bavio filmovima i serijama koje za svoju temu imaju hranu, ovde primenjuje jedan minimalistički pristup (uz sjajnu muzičku podlogu koja, takođe, sadrži minimalističke numere), koji u potpunosti korespondira sa dva glavna junaka ove priče – majstorom Điroom i njegovoj potpunoj posvećenosti poslu i samousavršavanju i sušiju kao minimalističkoj hrani, gde jedan komad predstavlja jedan zalogaj u tom savršenom 1:1 skladu, koji tako dobro pasuje japanskom shvatanju života. Možda bi ipak trebalo nekako u ovu priču ugurati i treći stub na kom počiva ova priča, a to je mučeni najstariji sin majstora Điroa, Jošikazu, koji je želeo da bude pilot, a potom vozač Formule 1, no na kraju je postao ćaletov šegrt koji će da ga nasledi i njegovu poziciju i restoran. Prema poslednjim informacijama, dobri Jošikazu, sada već 64-godišnjak, još uvek čeka svoju šansu, pošto Điro, bog da ga poživi i poda mu zdravlja, i dalje radi sa svojih današnjih 97 godina. U njihovom odnosu ima zaista sjajnih elemenata i detalja koji dosta govore i o fenomenu roditeljstva i vaspitanja u Japanu.

Kroz film se prepliće istorija porodice Ono, kadrovi pripreme sušija, počev od odlaska na čuvenu tokijsku riblju pijacu Cukiđi, pa preko kuvanja pirinča, svakodnevnica majstora sušija i njegovih učenika i radnika, ali i njegove meditacije na razne životne teme, no prvenstveno one koje se tiču posla i odnosa prema istom. I tu se vidi da je Điro odrastao na ehu surove samurajske etike, koja kaže da je cilj kojem se teži čistoća koja se postiže kroz krajnju jednostavnost, a do nje se dolazi ponavljanjem, ponavljanjem i ponavljanjem svakoga dana onoga za šta ste se opredelili da vam bude profesija. Talenat je, kažu u filmu, bitan ukoliko želite da se izdvojite od svetske konkurencije, ali vrhunski rezultati mogu da se postignu i samo žestokim radom.

Onako kako ovaj film prikazuje branšu suši majstora, za koje i sami pripadnici kažu da je jedna od najzahtevnijih, jeste da je to težak rad, koji bar kod majstora Điroa počinje tako što dobijete peškir natopljen vrelom vodom i onda krećete da vežbate stisak i snažite svoje ruke cedeći taj peškir. I tako, očas posla, nakon 10 godina, stariji će vas pustiti da probate da ispečete jaje. Da, toliko je jednostavno. Ok, ovo nije fer sa moje strane, nisam vas ništa slagao, ali poenta je da je pravljenje japanskog omleta zapravo finalni test na putu od šegrta do majstora.

Možda ovo sve deluje na prvi pogled presurovo, međutim filmu ne nedostaje duše ili humora, ma koliko on bio suv. U jednom momentu majstor Điro, u jednom od brojnih, što bi mladi danas rekli, trolovanja svojih podređenih kaže, „Svi dolaze zbog mene i svi misle da majstor radi sve, ali dok suši dođe do mene, on je već gotov 95%, ovi ostali rade pripremu, ali tip koji radi najmanji deo posla odnosi svu slavu“.

Možda ovo sve izgleda banalno, ali Điro i njegov restoran u Ginzi, fensi kvartu Tokija, toliko su posećeni da se rezervacije zakazuju 2 meseca unapred. I to samo telefonom. Na meniju je samo jedna stavka – set od 20 komada sušija koje pred vas aranžira lično majstor Điro i to zadovoljstvo košta 55 hiljada jena – negde oko 400 evra. I pošto se ne može upasti ovako sa ulice, Sukijabaši Điro restoran je 2019. izgubio svoje tri Mišlenove zvezdice. I da znate, mnogo su se potresli. Doduše, nakon izlaska ovog filma, te zvezdice kao vrsta marketinga su postale potpuno izlišne čak i kao magnet za strance, a među gostima su bili i Barak Obama i jedan od najvećih obožavatelja francuski kuvar Žoel Robušon sa kojim je Điro imao izuzetan odnos međusobnog poštovanja. Sa druge strane, u Japanu je Điro Ono odavno živa legenda.

I to sa razlogom. Jer majstor koji je svoje kreacije sušija viđao u svojim snovima (odatle i naziv), koji se već preko osam decenija bavi ovim poslom, sigurno da pruža jedinstven ugođaj i sigurno zna nešto o svom poslu, a sam kaže kako i dan-danas radi na usavršavanju svoje veštine. Mislim, kako ne verovati čoveku koji je nakon nekoliko decenija ustanovio da hobotnica ima bolji ukus ako je umesto pola sata masirate 40 do 50 minuta?

Generalije:

Trajanje: 82 minuta – IMDb: 7,8/10 – Rotten Tomatoes: 99% kritika, 91% publika – Amazon Prime