Fyre – influenseri i moderni umetnici prevare

Priča ili dve o najvećem fijasku u organizaciji jednog festivala u istoriji. A sve je delovalo tako idilično u najavi.

Ne znam kojoj branši pripadate, ali ako niste baš zainteresovani za šou biznis, vrlo verovatno vam je promakla vest da se ponovo aktivirao Bili Mekfarland i da organizuje novi festival pod nazivom Fyre II. Bili Mekfarland? Festival? Fyre? Pa još dvojka? O čemu truća ovaj Paleksić? Zašto bi bilo koga ovo interesovalo? Kako se ovo izdvaja iz gomile sličnih vesti?

Idemo malo u prošlost, što je moja omiljena mentalna disciplina. Ova vest je idealan okidač da se podsetimo dva sjajna dokumentarca koji iz različitih vizura, a bogami i od strane različitih aktera, osvetljavaju fenomen „najvećeg festivala koji se nikada nije dogodio“. I ne samo to – ovo je sjajna studija o uticaju medija, pogotovo društvenih mreža na marketing, umove ljudi i na stvarnost koja nas okružuje.

Prvo malo o nekim osnovnim informacijama – ovde pričamo o Fyre festivalu, događaju koji se (donekle) dogodio poslednjih dana aprila 2017. na ostrvu Velika Egzuma, jednom od ostrva koji pripadaju Bahamima. Prvobitno zamišljen kao luksuzni festival koji će se održati na ostrvu koje nekada beše u vlasništvu stanovitog brke pod imenom Pablo Eskobar Gaviria, na kome će mladi influenseri i preduzetnici milenijalci moći da slušaju svetske mega zvezde, plivaju sa top manekenkama poput Bele Hadid i Emili Ratajkovski, a bogme i sa svinjama (da, to je isto jedan od „fičera“ ovih ostrva, ali stvarno ne znam kako se koja zove), a gde su idejni tvorci pomenuti Bili i reper Dža Rul. Sam festival se tokom organizacije pretvorio u pravu lavinu brljotina, a bogami i prevara, zbog kojih se kasnije išlo i na robiju i na parnične postupke. Ruku na srce, taj festival je zapravo bio samo događaj koji je trebalo da lansira Fyre aplikaciju iza koje je stao Dža Rul i koji se nekako uspeo izvući prilično neokrznuto iz čitave ove priče, iako je on bio najveće ime i najveći magnet.  Ta aplikacija je bila zamišljena da služi kao neki kombo Tindera i Ubera za zakazivanje muzičkih i drugih zvezda. Dakle, za ono što se u engleskom govornom području zove „booking“, a kod nas „ugovaranje tezgi“.

Elem, festival nije ni stigao do drugog dana, nijedan izvođač koji je bio ugovoren nije ni stigao do ostrva, a glavni ceh tog prvog „probnog“ dana platila je grupa entuzijasta i influensera kojima je simpatični Bili izvukao iz džepa ogromne pare, obećavajući im luksuzne vile i izdvojene šatore u kojima će mladi da uživaju u vikendu iz snova na bahamskim obalama, jedući suši, vozeći skutere i družeći se sa svetskim džet-setom. Mislim, kad nešto reklamira Kendal Džener, to mora da valja, zar ne?

Ono što oba ova dokumentarca prikazuju jeste kako se došlo do propasti u koju se pretvorio ovaj festival, gde imamo odlično dokumentovano video-materijalom koliko je sam Fyre #propo, od toga što su se i bogovi metorologije urotili protiv naših junaka pa im poslali biblijske kiše jutro pre prvog dana, do toga da je falilo mnoooogo prostora i smeštajnih kapaciteta, tako je to prvo veče došlo do opšteg Battle Royale meteža, gde su ljudi zauzimali šatore (uzgred budi rečeno, koji su inače stigli kao višak od jedne akcije spasavanja žrtava uragana, simpatičan detalj), tražili svoje kofere po kamionima i nosili madrace na glavama do svojih krvavo osvojenih šatora. Ima tu i snimaka iz aviona, sa povratka, iz zaključanih prostorija aerodroma. Sve vreme je prisutan osećaj nadolazeće katastrofe i toga da se to sve brže i brže približava, kako se bliži prvi dan sve više i više gluposti, pehova i potpunog haosa… E, kako je došlo do tog haosa, govore ova dva filma.

Prvi film koji bih ja preporučio da se svakako i pogleda prvi, jer je precizniji hronološki i lakše se prati, jeste “Fyre: The Greatest Party That Never Happened” Krisa Smita, autora nekoliko dokumentaraca poput „American Movie“, „Sr.“ ili „Jim & Andy: The Great Beyond“ iz 2019. godine. Odmah ovde i prva ograda – ovaj film su koproducirali ljudi iz agencije „Jerry Media“ (najpoznatiji po svom čedu @fuckjerry) zajedno sa ljudima iz VICE Media, koji su, inače, bili zaduženi za vođenje kampanje na društvenim mrežama za sam Fyre festival i koji su delimično, da ne kažem vrlo, odgovorni za hajp, a samim tim i za posledice ovog podbačaja. Ovaj film ima, kao što rekoh, mnogo prezicniju strukturu, ide više u dubinu i detalje, ima autentičnije sagovornike i par fantastičnih momenata koje ne bih da spojlujem. No, recimo da će vam posle dela, kad gospođa s Bahama priča kako je iz svog džepa platila svoje radnike, a veseli Bili joj je ostao dužan sve što je bio po ugovoru, ostati knedla u grlu.

Drugi film – „Fyre Fraud“ iz 2019. ima samog Mekfarlanda, koji se nije proslavio ovim gostovanjem, ima bolje osvetljenu ulogu same agencije Jerry Media i daje jednu širu sliku i analizu koja stavlja sve ove događaje u društveni kontekst i dosta se bavi tom kulturom influensera, milenijalaca, preduzetništva, startapova, ali i tog šadenfrojdea, koji je eruptirao kada su se ti isti influenseri i milenijalci nasukali na ovo ostrvo tako što su poverovali u priču Bilija Mekfarlanda i ekipe koja je promovisala ovaj festival. Ima nešto privlačno u tim masovnim festivalima, a bogami i dokumentarcima o istim, setimo se Altamonta, Vudstoka ili Live Aida.

Ove filmove treba pogledati iz bar nekoliko razloga koji bi mogli da budu interesantni svakom ko sniva velike snove i ko misli da ima sledeću veliku ideju. Kao prvo, odlično oslikava moć društvenih mreža i influensera – ti isti influenseri, pored pomenutih Kendal Džener, raznih manekenki, kao i nekih influensera srednje klase kojima je bilo obećano da će besplatno da upadnu na festival, prvo su vinuli taj isti festival u nebesa na osnovu bukvalno jednog spota i snimaka sa jednog snimanja na ostrvu (koje se na kraju nije ni koristilo za festival) i izazvali neviđenu pomamu i pometnju na mrežama, ali su ti isti influenseri i sahranili taj isti festival u roku od jednog dana, a vrhunac je bila jedna fotka jadnog sendviča koji je bio ponuđen kao hrana umesto obećanih đakonija, a koja je postala viralna u roku od par sati.

Sa druge strane, dosta govori i o toj uvreženoj koncepcijii da je potrebna samo dobra ideja, dobra vizija, dobar marketing i neko dovoljno lud da to sve sprovede. Jeste to možda inicijalna kapisla, ali neko to sve mora da organizuje. I mora da to organizuje kako valja. I na vreme. Ovaj festival je možda najekstremniji primer kako se na kraju dana mora imati dobar proizvod koji nudite i dobra organizacija i logistika, inače vas neće spasiti ni dobri Gospod. Jedna od zanimljivijih crtica iz ovih filmova jeste kada jedan od ljudi koji je radio sa našim domaćinom Bilijem kaže – zapravo smo mi koji smo peglali sve te gluposti od starta time što smo bili dobri radnici i uspešni u rešavanju problema koji su iskrsavali stvorili tog monstruma. Da je stvar kolabirala na vreme, kako joj je i bilo suđeno, to bi bio mnogostruko bolji ishod za sve uključene.

Dok u početku gledate neki od ovih filmova, stalno vas muči dilema je li ova priča jedna od onih gde se mladi entuzijasti zalete i zinu i zagrizu više nego što mogu da sažvaću i progutaju ili je u pitanju klasična prevara samo prilagođena modernom dobu. Dok gledamo Bilija i drugare i njihov zanos, vrti se jedna rečenica jednog od uključenih da sve „bazdi po odvaljenosti od realnosti“, i zaista je to delovalo tako, lova, šampanjac, lepe žene, jahte, žar u očima, želja za dokazivanjem i sprovođenjem u delo nemogućeg. Međutim, kako se priča odmotava i filmovi idu svom kraju, a naročito kad se ubace i momenti koji su se desili nakon ovog fijaska (dok je dobri Bili bio pod kaucijom, kao flaša piva, braneći se sa slobode!) priča odlazi u srce tame, vidimo jednog prevaranta kome je prevara u krvi, koji je muljao i kupce i investitore, a i svoje zaposlene, koji nastavlja da se bavi tom rabotom uprkos tome što ga čeka suđenje za ozbiljne prekršaje.

Sama priča o tome kako smo došli do toga da imamo dva konkurentna dokumentarca o istom festivalu i koji su izašli na striming servise u razmaku od 4 dana je zanimljiva, i možda bi mogla da bude predmet jedne posebne priče, no nije ovo prvi put da imamo te dokumentarce blizance, a sve može i da se podvede pod onu kategoriju „ratova striming servisa“. U jednom momentu na kraju drugog filma gospođa koja se bavi psihologijom prevaranata, kao da se javlja iz budućnosti, jer kaže, „O, čućemo mi o njemu (Biliju) ponovo. Svi prevaranti se vrate varanju“. A Bili bukvalno ovih dana najavljuje Fyre 2 i time nas ostavlja da razmišljamo da li je lud kao struja ili ima obraz kao đon. Ili oboje ili nešto treće.

Za kraj, ostavio bih vas da meditirate nad još jednom zanimljivom mišlju koja se provukla kroz ove filmove:

Živimo u eri u kojoj je moguće ubediti ljude da urade bilo šta samo pomoću marketinga.

I to je rečenica koja može da zvuči i kao nešto najstrašnije i nešto najfenomenalnije što ćete ikada čuti.

Mislite o tome. Uvek mislite o tome.