Treće „parče“ Jabuke i čovek koji baš nije imao sreće…

Postoji ilustracija, relativno poznata svakome ko obilato koristi internet. Čovečuljak kopa pod zemljom, u nadi da će prokopati put do poveće hrpe dijamanata. U nekom trenutku se okreće i polazi nazad, istim putem koji je prokopao. Da nije odustao, da je kopao još koji centimetar, stigao bi do zakopanog blaga.

Ronald Vejn se baš i ne bi mogao zamisliti kao tragač za dragocenostima. Njegov karijerni put je bio manje-više predvidiv – završio je njujoršku Školu industrijskih umetnosti, gde se školovao za izradu tehničkih nacrta.

Kao svršeni student se preselio u Kaliforniju i zamišljao da će raditi u sopstvenoj kompaniji. Dotična se bavila proizvodnjom slot mašina, ali nije imala sreće u kalifornijskom startap pejzažu. Njen baksuzni osnivač, Ron Vejn, shvatio je da nema šta da traži u biznisu. Pošto ga na toj putanji definitivno nije čekalo „zakopano blago“, skrasio se kao inženjer – u zanimanju koje mu je, kako je primetio, kudikamo bolje leglo.

Njegova tadašnja kompanija, Atari, umela je svojevremeno da privuče interesantne likove. Ronaldu Vejnu se naročito dojmio mladić kog je upoznao početkom 70-ih. Pomalo „razbacan“ i na svoju ruku, taj junoša se nimalo nije oduševljavao krutim autoritetom. Umeo je da usprkosi, da čak i starije od sebe postavi na svoje mesto. Ali, Ronald Vejn je bio jedan od onih koji je zadobio njegovo poverenje.

Vejn je uskoro upoznao i njegovog imenjaka, još jednog mladića koji je slovio za kompjuterskog genija. Dvojica – a zvali su se Stiv i Stiv – večito su nešto rastavljali i sastavljali, igrajući se komponentama računara kojima je bila određena poslovna namena.

Stiv i Stiv su tih godina pokušavali da sastave nešto drugačije. Računar kome bi odredili personalnu namenu, a koji bi jednog dana možda pokosio konkurenciju oličenu u moćnom IBM-u. Prvi Stiv (onaj koji je imao problem sa strogim pravilima), katkad bi potražio savet iskusnijeg prijatelja. Ron Vejn je bio dvadesetak godina stariji, pa i donekle staloženiji od mlađeg kolege usijane glave. Njegove savete je umeo da uvaži i drugi Stiv, koji je i sam prema Vejnu osećao divljenje: zbog njegovog obrazovanja, kreativnosti i nauka koji je prenosio iz preduzetničkih dana.

Uostalom, dva Stiva su, takođe, išla u sličnom pravcu. Čak, prvi Stiv je jednom prilikom prišao Ronu Vejnu, rekavši mu da ima 50 hiljada dolara. Pitao ga je da li bi bio voljan da oživi svoj inicijalni biznis poduhvat i tako ponovo – sada sa Stivom – uđe u posao sa slot mašinama.

U maniru iskusnog gubitnika, Vejn mu je odgovorio: „To bi bio najbrži način na kugli zemaljskog da se izgubi 50.000 dolara“. Prvi Stiv više nikada nije zucnuo na tu temu.

Razumljivo, donekle, jer je kasnije bio do guše u sopstvenim akrobacijama: da osnuje, počev od garaže, Apple Computers. Ali, Stiv nije zaboravljao starijeg i iskusnijeg prijatelja. Biće mu potrebna njegova pomoć, pogotovo zbog sporadičnih sporečkanja sa drugim Stivom.

Vejn je, inače, o drugom Stivu imao vrlo lepo mišljenje. „Njegova ličnost je bila zarazna“, govorio bi kasnije, pamteći kako je „Voznijak bio jedna od najsrdačnijih osoba koje je ikada upoznao“.

Ali, ovaj Stiv je bio pomalo imun na ambicije onog prvog. Mada nesumnjivo kompjuterski genije, (ra)sklapanje računara je više doživljavao kao hobi. A prvi Stiv je izričito želeo da ga stavi pod krov jedne – svoje – kompanije. Ovaj drugi, ni da čuje.

Prvi je, međutim, zapeo da kako-tako istera svoje. I sada je ponovo prišao Vejnu, misleći da će stariji kolega verovatno umeti da bude malo diplomatičniji. Da malo „urazumi“ ovog drugog.

Sa svoje strane, Ronald Vejn je na vreme naučio da sa prvim Stivom nema mnogo rasprave. Bio je to izuzetno fokusiran momak – da su njega crtali na onoj ilustraciji sa čovečuljkom koji kopa blago, odustajanje ne bi bilo opcija. I ne bi mu se valjalo naći na putu, „jer biste mogli da završite sa otiskom cipele na čelu“.

Tako ga je pamtio Vejn, koji je sada pristao da bude neka vrsta posrednika između dva Stiva. Fokusirani Stiv je rekao: „Želim da osnujem kompaniju“. Srdačni Stiv se malo gubio u korporativnim pravilima, bar dok mu Ron Vejn nije objasnio ko, šta i kako. Zatim je seo i – napamet, iz glave! – sastavio ugovor o pravnom partnerstvu. Pomalo ironično, otkucao ga je na IBM-ovom računaru.

Za nepunih sat vremena, „Jabuka“ je podeljena na tri, doduše, nejednaka dela. Dva Stiva su imala 45% udela, a Ron Vejn je pokupio „ostatak“ od 10% – računajući i ovlašćenje da bude „glas razuma“ u eventualnim sporovima.

Vejn je pride iskoristio i svoj crtački talenat, kada je osmislio prvi kompanijski logo. Po ugledu na viktorijanske duboreze, nacrtao je Isaka Njutna koji sedi pod drvetom jabuke. Pošto su pravne zavrzlame uglavnom bile rešene, Apple je zvanično inkorporiran 2. aprila 1976. godine.

Samo 12 dana kasnije – hladan tuš. Bez da je ikoga obavestio (čak ni druga dva saosnivača), Ron Vejn je uklonio svoje ime iz ugovora i svoje prisustvo iz kompanije.

Nešto kasnije, unovčio je svoj deo i dobio „celih“ 800$. Dodatnih 1.500$ mu je sledovalo po zapečaćenoj transakciji. U svoju odbranu, Vejn bi mogao reći da je Apple Computers bila vrlo mala i mlada firma. Ni u snu nije pomišljao da će izrasti u onolikog mastodonta.

Ali, Vejn se tih sudbonosnih dana vodio upravo onim zbog čega ga je prvi Stiv smatrao vrednim poštovanja. Bio je racionalan i promišljen, u pregovorima je uvek nastojao da vuče diplomatske karte. Kao „gubitaš“ u mlađim danima, imao je iskustvo koje mu je pomagalo – ili je bar trebalo da pomaže – u mudr(ij)oj proceni rizika. Poklopilo se tih prvih dana i da je prvi Stiv zapečatio prvi prodajni dil. Maleni lanac prodavnica računara hteo je da kupi 50 Apple mašina.

Ron Vejn je bio sumnjičav, imao je za to i potencijalno dobrih razloga. Taj lanac prodavnica, „Byte Shop“, nije bio na dobrom glasu glede isplate svojih porudžbina.

Tako je bar načuo Vejn i, vodeći se glasinama, predviđao neslavni nastavak priče. A ovako su otprilike stajale stvari između trojice suosnivača.

Dva Stiva su bili momci u dvadesetim i, iako su upravo osnovali kompaniju, pas nije imao za šta da ih ujede. Ron je bio u četrdesetim, imao je kuću, imao je kola i pripadajući mu bankovni račun. Ako bi Apple iz onog dila izašao kao gubitaš, svi finansijski tereti su padali na kuću, kola i bankovni račun Ronalda Vejna.

Rizik je, jednostavno, bio prevelik.

Kada je obelodanio svoj odlazak, Vejn nije želeo da između njega i dva Stiva bude zle krvi. Bio je to možda i redak takav primer, da se sadašnji i bivši (su)osnivači nisu uhvatili u kolo beskonačnog prebacivanja i neprijatnih sporova. Donekle su i mogućnosti za to sasečene u korenu. Mesecima nakon što je formalno napustio Apple, Ron Vejn je primio pismo od svoje (bivše) kompanije. Ponuđen mu je uslov, koji je bez razmišljanja prihvatio: ako se odrekne udela koje bi (u budućnosti) mogao da ima u Apple-u, bez problema će mu biti isplaćen tadašnji udeo – odnosno, 800$ + 1.500$ koje je ubrzo iskeširao.

Nepunih godinu dana kasnije, logo koji je Vejn inicijalno zamislio je zamenjen danas najpoznatijom jabukom na svetu.

Tri godine kasnije, i u vreme kada se Apple pojavio na berzi, Ron Vejn se vratio svom manje-više predvidivom karijernom putu. Zaposlio se kao inženjer u jednoj omanjoj kompaniji i preselio se stotinama kilometara daleko od Silikonske doline. Povremeno bi se čuo i video sa bivšim kolegama-saosnivačima. Ali, činilo se, otkako je napustio Apple, da je sreća nekako uvek uspevala da mu izmakne.

Jednom prilikom je opljačkan, lopovi su odneli sve što su našli. Vejn taj gubitak nikada nije nadoknadio. Da bi ponovo stao na noge, morao je da proda kuću. Kasnije se za dodatni novac snalazio prodajom kolekcionarskih novčića i markica.

Godine 2000, stigao mu je poziv od davnašnjeg kolege, Stiva Džobsa – da prisustvuje predstavljanju novih Mac računara.

Prvi Stiv se pobrinuo za sve: avionske karte za prvu klasu, sobu u luksuznom hotelu i šofersku pratnju sa aerodroma. To je otprilike sve što je Vejnu ostalo od nikada dostignute slave.

No, iako podalje od očiju javnosti (i još dalje od „Jabuke“ koja je sada vredela milijarde), Vejn je na svom stolu i dalje čuvao gomilicu pisama. U nekima su ga molili za autogram, u drugima izražavali divljenje. Stizala su mu i pitanja budućih preduzetnika, u želji da Vejn sa njima podeli dragoceni savet. A onda, početkom 2000-ih – i nedugo nakon (još jednog) susreta sa Stivom i Stivom – odlučio je da proda originalni Apple ugovor.

Pristao je na cenu od bagatelnih 500 dolara. Interesantno je da mu je, baš u to vreme, neko na poklon dao i iPad 2, a Vejn je u svom maniru poklon prosledio dalje. A deset godina kasnije, isti ugovor za koji je dobio par stotina, na drugoj aukciji je procenjen na više od milion dolara.

Njegov originalni vlasnik bi rekao_ „To vam je, ukratko, priča mog života“. Iako nije, kao čovečuljak s početka priče, tražio hrpu dijamanata, Vejn je i te kako mogao da postane milioner. Koliko je samo ironije u tome da mu je baš svaka prilika promakla za dlaku.