Ko snosi odgovornost za štetu u poslovnim odnosima?

„Cena veličine zove se odgovornost“ – Vinston Čerčil

Francuska firma Poly Implant Prothèse godinama je proizvodila silikonske implantate za ženske grudi, koristeći neodgovarajući, industrijski silikon umesto medicinskog. Godine 2012. osnivač firme, Žan-Klod Mas, uhapšen je zbog sumnje za prevaru i ugrožavanje ljudskog zdravlja. Naime, štetni proizvodi firme su direktnim ili indirektnim putem narušili zdravlje preko 300.000 žena širom sveta. Ishod je bio sledeći: francuske vlasti su povukle proizvod iz više od 65 zemalja, osnivač je osuđen na zatvorsku kaznu, a kompanija proglašena odgovornom za prouzrokovanje fizičke i psihičke štete.

Ovaj međunarodni skandal, poznatiji u javnosti kao „Affaire PIP„, pored toga što je pokrenuo brojne odštetne zahteve, inicirao je potrebu za strožom kontrolom medicinskih proizvoda. Istovremeno, afera je ukazala na odgovornost koju snosi firma prema korisnicima usluga, posebno kada se radi o zdravlju kao najvišoj vrednosti.

U skladu sa uvodnim citatom, možemo slobodno reći da se veličina u poslovanju ne meri samo profitom i visinom prihoda, već sposobnošću da se preuzme odgovornost za sopstvene postupke.

Odgovornost u svakodnevnom poslovanju

Odgovornost nije apstraktan pojam, već konkretna i merljiva kategorija. U poslovnom okviru znamo ko potpisuje ugovor, donosi odluke i delegira zadatke. Svaki put kada neko poruči proizvod jedna firme,  firma ne preuzima samo obavezu isporuke, već i odgovornost za slučaj da se desi propust, da se roba ošteti i slično.

Ovaj tekst govori o odgovornosti firme za štetu, uz napomenu da, pored odgovornosti za štetu, postoje ugovorna, prekršajna, krivična, moralna, socijalna odgovornost i druge.

U praksi, šteta može nastati na različitim relacijama: između firme i klijenta, firme i zaposlenog, zaposlenog i korisnika. Kada dođe do štete, važno je ustanoviti ko je odgovoran, da li postoji pravni osnov za naknadu štete i kako nadoknaditi štetu.

Regulativa

Odgovornost firme za štetu u poslovanju je regulisana pre svega Zakonom o obligacionim odnosima, ali i Zakonom o radu. Razlikujemo:

1. Odgovornost za štetu koju zaposleni prouzrokuje trećem licu u obavljanju posla ili povodom rada;
2. Odgovornost za štetu koju prouzrokuju organi firme (direktor, rukovodilac ili drugo ovlašćeno lice);
3. Odgovornost u oblasti radnih odnosa, tj. odgovornost poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom.

Napomenimo da pojam „na radu ili u vezi sa radom“ obuhvata sve povrede koje nastanu direktno na radnom mestu, kao i tokom obavljanja zadataka, na službenom putu, u toku obuke zaposlenog, pa čak i za vreme pauze ukoliko se povreda desila u granicama radnog vremena.

Šta je šteta i kako se definiše odgovornost?

Odgovornost za štetu je definisana kao pravna obaveza da se nadoknadi šteta nastala usled protivpravnog postupanja ili propusta, ukoliko postoji uzročna veza i krivica (Zakon o obligacionim odnosima).

Uzroci štete mogu biti najrazličitiji, od kašnjenja u isporuci, preko povrede zaposlenog, do neispravnosti proizvoda.

Pričinjena šteta može biti u vidu:

• Obične štete –  umanjenje imovine oštećenog;
• Izmakle koristi – sprečavanje povećanja imovine;
• Nematerijalne štete – fizički bol, psihički bol, pretrpljeni strah, narušeno zdravlje.

Dva su oblika odgovornosti firme:

• Subjektivna – kada se dokazuje krivica (namera, nemar, nepažnja);
• Objektivna – kada firma snosi odgovarnost bez obzira na krivicu (naročito kod opasnih stvari i delatnosti).

Osnov odgovornosti – da bi postojala odgovornost za štetu potrebno je da budu ispunjeni sledeći uslovi:

• postojanje štete;
• protivpravna radnja ili propust;
• uzročna veza između radnje i štete;
• krivica štetnika – izuzev u slučajevima objektivne odgovornosti.

Naknada štete se može odnositi na:

• materijalnu štetu – troškovi lečenja, izgubljena zarada, oštećena imovina;
• nematerijalnu štetu – fizički bol, psihički bol, pretrpljeni strah, narušeno zdravlje.

Odgovornost firme za štetu koju prouzrokuje zaposleni

Ukoliko zaposleni u toku rada ili u vezi sa radom prouzrokuje štetu trećem licu, za štetu odgovara firma u kojoj je zaposleni radio u trenutku nastanka štete. Recimo, zaposleni prilikom dostave robe ošteti tuđu imovinu – firma snosi odgovornost.

Ova odgovornost je objektivna, tj, ne mora se dokazivati krivica poslodavca, već je dovoljno da postoji uzročna veza između ponašanja zaposlenog i nastale štete. Ova pravna konstrukcija je zasnovana na ideji da poslodavac koristi rad zaposlenih za ostvarenje profita, pa samim tim snosi rizik rada i poslovanja.

Izuzetak od pravila postoji u situaciji kada se dokaže da je zaposleni postupao pravilno i u granicama svojih ovlašćenja – firma se može osloboditi odgovornosti.

Odgovornost firme za štetu koju prouzrokuje organ (ovlašćena osoba)

Firma odgovara za štetu koju prouzrokuje ovlašćeno lice (direktor, menadžer, vođa tima, rukovodilac projekta ili član uprave) u vršenju svojih ovlašćenja. Na primer, ako direktor potpiše štetan ugovor bez ovlašćenja, firma je odgovorna za štetu.

Ova odgovornost je direktna i objektivna. Ponašanje ovlašćenog lica u okviru njegovih ovlašćenja izjednačava se sa radnjom samog pravnog lica. Ne zahteva se dokazivanje krivice, jer se pretpostavlja da pravno lice deluje kroz ovlašćeno lice.

Regresna odgovornost

Firma ima pravo da regresno traži naknadu od zaposlenog ili organa koji je prouzrokovao štetu, ali samo ako je šteta nastala namerno ili krajnjom nepažnjom. Na primer, ako je zaposleni pogrešno savetovao klijenta i izazvao štetu, firma snosi odgovornost prema klijentu, ali može tražiti naknadu od zaposlenog.

Rok za regresni zahtev je šest meseci od dana kada je firma isplatila naknadu štete.

Odgovornost poslodavca za štetu koju zaposleni pretrpi na radu

Poslodavac odgovara za štetu koju zaposleni pretrpi na radu ili u vezi sa radom, i to:

• Po osnovu subjektivne odgovornosti – kada se dokazuje krivica poslodavca; ili 
• Po osnovu objektivne odgovornosti – nezavisno od krivice.

Odgovornost se isključuje ako je šteta nastala isključivo krivicom zaposlenog, trećeg lica ili usled više sile.

Tipičan slučaj kada pravno lice odgovara po osnovu objektivne odgovornosti je šteta koja potiče od opasne stvari ili od opasne delatnosti. Krivica pravnog lica se ne dovodi u pitanje. Postoji pretpostavka odgovornosti poslodavca bez obzira na to da li je osoba koja je prourokovala štetu postupala pažljivo ili ne. Dovoljno je da postoji uzročna veza između opasne stvari ili opasne delatnosti i nastale štete. 

Prema Zakonu o obligacionim odnosima opasna stvar i opasna delatnost nose povećan rizik od nastanka štete, čak i kada se njima rukuje sa najvećom pažnjom. Tu spadaju: otrovne supstance (hemikalije, pesticidi), zapaljive i eksplozivne materije (plinske boce, gorivo), električni uređaji pod visokim naponom i drugo.

Opasna delatnost je ona čije obavljanje predstavlja povećanu opasnost za nastanak štete, bez obzira na pažnju i stručnost. Recimo: građevinski radovi na visini, rad sa zapaljivim materijama, transport opasnog tereta (npr. gas) i drugo.

Odgovornost se pretpostavlja jer se kreće od činjenice da onaj ko koristi opasne resurse ili obavlja rizične poslove mora da snosi i posledice ukoliko se desi šteta, jer je rizik upravo tesno vezan sa osnovnim ciljem opasne delatnosti, a to je ostvarenje profita.