Najčešći sporovi među članovima privrednog društva

Mnogi privredni subjekti proizađu iz dobrih poslovnih ili prijateljskih odnosa. Partneri zajedno razvijaju ideju, ulažu novac, dele odgovornost i donose odluke sa uverenjem da će tako funkcionisati i u budućnosti.

Međutim, najveći broj sporova između osnivača nastaje zbog pitanja o kojima na početku gotovo niko ne razmišlja. Dok posao raste, različita očekivanja, način upravljanja i finansijski interesi postaju sve izraženiji, a ono što je nekada bilo pitanje poverenja prerasta u pravni problem.

U nastavku predstavljamo situacije koje se u praksi najčešće pretvaraju u sporove među partnerima.

1. Raspodela dobiti kada očekivanja nisu ista

Jedan od prvih ozbiljnih sukoba javlja se kada firma počne da ostvaruje dobit. Dok jedan partner smatra da zaradu treba isplatiti članovima društva, drugi želi da se novac uloži u dalji razvoj poslovanja. 

Osnivači ponekad rade godinama bez ikakve naknade, i čak iz drugih poslova finansiraju razvoj nove kompanije. Zato se, kada firma počne da ostvaruje dobit, dešava da jedan od osnivača želi da mu se konačno isplati lična finansijska korist, dok drugi smatra da je upravo tada pravi trenutak za nova ulaganja, zapošljavanje ili širenje poslovanja. 

Nijedan od tih stavova nije sam po sebi pogrešan, ali različita očekivanja lako postaju izvor ozbiljnih nesuglasica ako se o njima nije razgovaralo na vreme. Ako način odlučivanja nije unapred uređen ili među partnerima ne postoji saglasnost, ovo pitanje vrlo brzo prerasta iz poslovne odluke u ozbiljan sukob. 

Rasprava više i nije samo o novcu, već o tome kakvu budućnost članovi društva vide za svoju kompaniju i koliko su spremni da svoje pojedinačne interese podrede zajedničkom cilju.

Pored toga, nije neuobičajeno da jedan član društva smatra da je njegov doprinos poslovanju bio veći od doprinosa ostalih, pa očekuje i veću finansijsku korist. Međutim, pravo na dobit po pravilu ne zavisi od subjektivnog osećaja ko je radio više, već od udela u društvu i pravila propisanih zakonom i osnivačkim aktom. 

Upravo zato je važno da se pitanja očekivanja i raspodele dobiti ne rešavaju tek kada novac stigne na račun, već mnogo ranije.

2. Ko, zapravo, upravlja društvom?

Na početku poslovanja partneri gotovo sve odluke donose zajedno i jednoglasno. Poslovanje je jednostavnije, komunikacija neposredna, a broj odluka relativno mali, pa takav način upravljanja uglavnom funkcioniše bez većih poteškoća.

Međutim, kako društvo raste, povećava se i broj poslovnih odluka koje je potrebno doneti. Više zaposlenih, novi klijenti, veći promet i svakodnevni operativni izazovi često zahtevaju brze reakcije, zbog čega jednoglasno odlučivanje postaje sve manje praktično.

Tada se često ispostavi da partneri nemaju isto viđenje svoje uloge u upravljanju društvom. Jedan smatra da kao suvlasnik treba da učestvuje u svakoj važnijoj odluci, dok drugi očekuje da direktor samostalno vodi poslovanje i odlučuje o svakodnevnim pitanjima. Ukoliko granice ovlašćenja nisu jasno definisane, lako dolazi do međusobnog osporavanja donetih odluka, usporavanja poslovanja i narušavanja odnosa među partnerima.

Uloga člana i uloga direktora

Ovo je dobro mesto da razjasnimo dve potpuno različite uloge: uloga člana društva i uloga direktora. Iako je u manjim privrednim društvima uobičajeno da ista osoba bude i član društva i direktor, ta dva svojstva nisu isto i nose različita prava i odgovornosti.

Članovi društva, po pravilu, odlučuju o pitanjima koja se tiču samog društva, poput usvajanja finansijskih izveštaja, raspodele dobiti, imenovanja i razrešenja direktora ili izmena osnivačkog akta. Sa druge strane, direktor vodi poslovanje društva i zastupa ga prema trećim licima, pri čemu svakodnevne poslovne odluke donosi u okviru svojih zakonskih i ugovornih ovlašćenja.

Problem nastaje kada članovi društva pokušavaju da se mešaju u operativno vođenje poslovanja ili kada direktor donosi odluke koje bi morale da budu u nadležnosti skupštine društva. Takve situacije često dovode do nesporazuma, osporavanja odluka i narušavanja odnosa među partnerima.

3. Ne ulažu svi partneri isto

Nije neuobičajeno da jedan partner ulaže novac, drugi svoje znanje i kontakte, a treći vreme i svakodnevni rad puno radno vreme. 

Bez obzira na vrstu doprinosa koji članovi daju društvu, Zakon o privrednim društvima zahteva da se udeli izraze u procentima, kao takvi registruju kod APR-a i da članovi unesu ulog u osnovni kapital shodno svom udelu.  

Problem nastaje kada se vremenom promeni intenzitet ili vrsta tog doprinosa. Nije retkost da jedan partner postane gotovo potpuno operativno angažovan, dok se drugi u poslovanje uključuje samo povremeno. Tada se često otvara pitanje da li je postojeća raspodela udela i dalje pravična i da li svi članovi društva podjednako učestvuju u stvaranju njegove vrednosti.

Jer, naglašavamo opet, treba imati u vidu da vlasnički udeo u društvu ne zavisi od toga ko trenutno radi više ili ulaže više vremena. Prava članova društva proizlaze iz njihovih udela. Zbog toga subjektivni osećaj nejednakog doprinosa sam po sebi ne menja vlasničke odnose, ali vrlo često postaje povod za ozbiljne nesuglasice među partnerima.

Upravo zato je korisno da partneri još prilikom osnivanja društva razgovaraju o tome šta ko očekuje od svog angažovanja i kako će postupiti ako se njihove uloge vremenom značajno promene. Ono što je u prvoj godini poslovanja bilo prihvatljivo, nekoliko godina kasnije može postati jedan od najvećih izvora nezadovoljstva. 

Zakon ne sprečava partnere da i naknadno urede svoje članske odnose u privrednom društvu tako da odgovaraju suštinskim odnosima. Samo je važno da se uradi registracija promene, jer važi samo ono što stoji kod APR-a.

4. Kada jedan partner želi da izađe iz firme

Nijedno poslovno partnerstvo ne mora da traje zauvek.

Razlozi za izlazak iz firme mogu biti potpuno različiti: odlazak u penziju, pokretanje novog poslovanja, narušeni odnosi ili jednostavno želja da se izađe iz zajedničkog projekta.

Međutim, upravo tada nastaju neka od najtežih pravnih pitanja.

Na koji način član izlazi iz društva? Da li svoj udeo prodaje drugom partneru ili trećem licu? Kako se određuje vrednost udela? Da li ostali članovi imaju pravo preče kupovine?

Ako ova pitanja nisu uređena unapred, razlaz partnera može trajati mnogo duže nego samo zajedničko poslovanje, a mi smo o tome detaljno pisali ovde. 

5. Blokada odlučivanja 

Jedan od najtežih korporativnih sukoba nastaje kada partneri više ne mogu da donesu odluke, a nijedan od njih nema mogućnost da samostalno odluči. Takva situacija najčešće se javlja u društvima u kojima dva partnera imaju jednak udeo ili kada osnivački akt za određene odluke zahteva saglasnost svih članova ili dvotrećinsku većinu.

Posledice ovakve blokade mogu biti ozbiljne. Društvo ne može da usvoji finansijske izveštaje, donese odluku o raspodeli dobiti, imenuje ili razreši direktora, poveća kapital ili sprovede druge važne poslovne poteze. Firma formalno postoji, ali praktično ostaje zarobljena u statusu quo.

Do blokade najčešće dolazi zato što se odnos između partnera vremenom narušio. Poslovne odluke tada postaju sredstvo međusobnog pritiska, a kompanija trpi kolateralnu štetu.

Zbog toga je važno da partneri još prilikom osnivanja društva predvide mehanizme za rešavanje ovakvih situacija. To mogu biti posebna pravila o načinu odlučivanja, pravo odlučujućeg glasa u određenim slučajevima, obavezno posredovanje ili drugi mehanizmi koji će omogućiti da društvo nastavi da funkcioniše i kada među partnerima više ne postoji saglasnost.

Kada takvi mehanizmi ne postoje, blokada odlučivanja može prerasti u dugotrajan spor, a u pojedinim slučajevima i u sudski postupak ili prestanak društva.

Većina sporova se može sprečiti

Iako se partneri najčešće obraćaju advokatu kada spor već postoji, najveći broj ovih situacija može se lako izbeći.

Dobro pripremljen osnivački akt, jasno definisana prava i obaveze partnera, način donošenja odluka, pravila o izlasku iz društva i rešavanju sporova značajno smanjuju mogućnost da poslovni nesporazumi prerastu u dugotrajne pravne postupke.

Takvi dogovori ne pokazuju nepoverenje među partnerima. Naprotiv, oni predstavljaju način da se zaštite i poslovanje i međusobni odnosi onda kada okolnosti više nisu iste kao na početku.