Kad cediš suve kupine, pa obereš bostan…

Za nekoga ko je svojevremeno pokorio Wall Street i sedište američke Vlade, prvi ikada pametni telefon je, malo je reći, premašio sva očekivanja. Samo, „svojevremeno“ je u slučaju BlackBerry-ja ravno tehnološkoj praistoriji. Uostalom, nije ni mnogo teško kada ste pionir u svetu smartfona i targetujete velike igrače kao što su korporacije i prezaposleni biznismeni.

Doduše, BlackBerry je, iz današnjeg ugla, počeo relativno skromno. Tada još uvek pod imenom „Research in Motion“ (RIM), products of choice su mu primarno bili pejdžeri i modemi.

Ali, svako ko se primarno bavio komunikacionim i „povezujućim“ tehnologijama, morao je, pre svega, biti svestan da je (tehnološka) promena jedina nepromenljiva konstanta. BlackBerry je imao tu sreću (ili nesreću) da dolaskom novog milenijuma nagovesti i eru pametnog telefoniranja.

Tačnije, da nastavi tamo gde je IBM počeo još davne 1993. (inače, prvi smartfon nije bio iPhone, nego je zapravo izgledao ovako). Ipak, drugi „pametnjaković“ – ovoga puta BlackBerry-jev – još nije bio telefon u pravom smislu te reči. Na njemu ste donekle mogli otvoriti HTML stranice i pročitati e-mail, ali s obzirom na to da je godina bila 1999, i to je dobar početak.

Nešto napredniji je bio BlackBerry 957, a imao je i tačno određenu ciljnu grupu: strašno zaposlene poslovne ljude koji su uvek morali pri sebi imati svoje mailove. A već od proleća 2002, dotični su mogli, osim kuckanja, i da pametno telefoniraju.

Jabuke, ipak, nisu toliko revolucionarne?

Ušavši u 2000-e, BlackBerry je imao sve: proizvode koji su naširoko koristili milioni širom sveta, sopstveni operativni sistem, a prvi je imao i push-email i QWERTY tastaturu na mobilnom uređaju.

Imao je i BlackBerry Messenger – sopstveni chat servis sa kog se milenijalci nisu skidali, a iz godine u godinu i sve više miliona dolara prihoda. A onda je 2007. Apple (ponovo) napravio revoluciju. Prvi, ovoga puta pravi, smartfon.

I ne, nije skinuo BlackBerry sa pijedestala pametnih telefona. Bar ne još.

Do 2009. časopis „Fortune“ ga je i dalje prozivao najbrže rastućom kompanijom na svetu. Časopis „Time“ je, pak, tvrdio da su njegovi gedžeti nezamenljivi vukovima sa Vol Strita i u američkoj Vladi – toliko da je kod dotičnih zaradio nadimak „CrackBerry“. I sve zahvaljujući visokoj funkcionalnosti i još višem stepenu bezbednosti, što je u korporativnom svetu svakako bio prioritet.

Nije mu ništa mogao ni Android OS, kojeg je 2008. lansirao Google. BlackBerry je i dalje prodavao više od 50 miliona uređaja godišnje, imao više od 40% udela na američkom i skoro 20% udela na svetskom tržištu.

Imao je, sem toga, i vrlo precizan fokus – nije odustajao od korporativnih meta i fizičkih QWERTY tastatura. U nekom nepromenljivijem scenariju je to možda i mogla biti prednost. Međutim, trebalo je, pre svega, biti svestan onoga da je (tehnološka) promena jedina nepromenljiva konstanta.

I upravo se slepo držanje za ono što je isprva radilo posao ispostavilo kao pucanj u nogu.

Ratovi smartfona: (Kontra)Napad klonova

Za one koji vole brojke, BlackBerry-jev saldo na tržištu pametnih telefona je samo nekoliko godina kasnije aterirao na 1%. Tako je bilo do izmaka 2013, a još tri godine kasnije, brojke su pale na ravno 0.0%.

Za to vreme, Apple i Google su doslovno svukli BlackBerry sa onog pijedestala. Poražavajuće cifre su, doduše, bile samo posledica, a uzroke i simptome je na početku bilo prilično lako ignorisati.

Uostalom, nije sasvim pogrešno fokusirati se na sigurnu bazu korisnika – u ovom slučaju, prezauzete biznismene i korporativni univerzum. Oni su, naposletku, generisali i najviše prihoda. Ali, u ovom slučaju to je značilo skrajnuti one druge, „nekorporativne“ korisnike koji će, naposletku, lagano prestići ove prve.

Google i Apple su, sa druge strane, to shvatili odmah u startu. Doterivanjem interfejsa i načičkavanjem raznoraznih app-ova, Android i iPhone su targetirali širi auditorijum.

Za to vreme, BlackBerry je lickao svoje email i security servise, vodeći se logikom da prezauzetim biznismenima (pa i američkoj Vladi) to jeste prioritet. Što je, naravno, imalo smisla – osim što nije sasvim.

Naime, dok je BlackBerry bio uveren da će razvoj smartfona i dalje diktirati korporativni svet, dotle su Androidi i iPhone uveliko osvajali i korporativno i nekorporativno tržište. Ljudi su lagano odustajali od BlackBerry-ja i priklanjali se konkurenciji – i to sa dobrim razlogom.

BlackBerry je uporno insistirao na tome da, recimo, napravi sve bolje i bolje QWERTY tastature. To se, uostalom, pokazalo kao savršena strategija pre xy godina, a dopala se i BlackBerry-jevim korisnicima: naravno da je bilo lakše i brže kucati na tastaturi sličnoj računarskoj, nego stiskati jedno te isto dugme na staromodnoj, numeričkoj.

Imalo je i to smisla – samo što je, recimo, Apple u međuvremenu bolje prolazio sa touchscreen-ovima. Jednostavno, ljudima su se više dopadali. I ne samo touchscreen-ovi, nego i veće rezolucije videa i fotografija i kvalitetnija reprodukcija zvuka.

Onda je i žaba videla da se konj potkiva… I tako je otprilike bilo i u ovom zahuktalom ratu smartfona. Sve je izgledalo otprilike kao da pokušavate da uskočite u voz koji je već izašao iz stanice. BlackBerry se poveo za primerom iPhone-a i brže-bolje (a više brže nego bolje) predstavio BlackBerry Storm.

Pošto je dotični počašćen sve samo ne laskavim fidbekom, BlackBerry je pokušao da se izvuče po sistemu 2 u 1. Iliti – „zašto naši telefoni ne bi imali i touchscreen i fizičku tastaturu?“.

Činilo se da će to popraviti štetu, ali je pokušaj, ipak, bio kratkog veka. Pre svega, touchscreen tehnologija je bila „stara“ već nekoliko generacija, a konkurencija se na taj voz na vreme ukrcala. Drugo, korisnici su uveliko preferirali smartfone sa većim ekranima, što je važilo i za prezaposlene biznismene koji su bili inicijalna meta BlackBerry-ja. Za to vreme, Google i Apple su suvereno dominirali tržištem smartfona, dok je BlackBerry suvereno gubio svoje parče tržišnog kolača.

Ima li života posle duge i izvesne smrti?

Postojao je u tome još jedan problem: iako je BlackBerry revnosno radio na unapređenju svojih telefona, ni to mu nije sasvim polazilo za rukom. BlackBerry Playbook i Priv možda jesu imali potencijala, ali i dalje nisu mogli protiv konkurencije – ni po pitanju samog lansiranja, ni po pitanju dizajna i funkcionalnosti (makar za širu grupu korisnika).

Najzad, septembra 2016. godine, BlackBerry je obnarodovao da odustaje od proizvodnje hardvera. Imalo je to veze i sa tim što se u međuvremenu promenila vladajuća garnitura – kanadsku kompaniju su do 2012. godine vodili Majk Lazaridis i Džim Balsili, a od naredne, 2013, kormilo preuzima Džon Čen.

Od tada BlackBerry (s)kreće isključivo putem softvera. Ponovo se skrenulo i ka inicijalnom, korporativnom tržištu, koje je, takođe, počelo da se osipa dok se BlackBerry nadigravao sa konkurencijom.

U tom trenutku je bilo teško poverovati da će se pionir modernih smartfona ikada ponovo vratiti u život. I to je delimično bilo tačno – osim što je batalio smartfone, BlackBerry se reinkarnirao u niši industrijskih (a pre svega automobilskih) softverskih rešenja.

Sudeći po skromnom rastu – ali, ipak, rastu – prihoda od 7% u narednih 5 godina, reklo bi se da Džim Čen nije uzalud krpio rupe na (zamalo) potonulom brodu. Štaviše, iako zvanično upokojen među gigantima koji dominiraju univerzumom pametnih telefona, BlackBerry-jev revival se smatra jednim od najslavnijih u poslednjih nekoliko decenija. Ali, o tome već nekom narednom prilikom.