Istorija biznisa

Tri brata, jedna prodavnica i nijedno fensi odelo

trojica

Ima tome već skoro 25 godina, a vlasnike biznisa ste mogli prepoznati po prilično konvencionalnim uniformama. Sakoi, odela, kravate i leptir-mašne. Uglađena gospoda, ozbiljni ljudi. Individualnost? Samo u tragovima. Oni bi se eventualno raspoznali po tome što je vlasnik preduzeća A imao drugačiju boju kravate od vlasnika preduzeća B. A onda vam dođu tri klinca u majicama i patikama i sva pravila izvrnu naopako.

Ali, Mark, Oliver i Aleksander Samver nisu bili obični momci. Za početak, bili su izuzetak od pravila da odelo čini čoveka. Prepoznavalo se u njima nešto štrebersko, slovili su za onaj tip srednjoškolaca „sa svim peticama“ i studente za primer.

Dok su oni gazili dvadesete, u svetu je stasavao jedan isto ne sasvim običan tinejdžer. Zvali su ga „internet“, a kao što inače sa tinejdžerima biva, ljudi su u vezi njega bili pomalo skeptični. Pogotovo je bilo teško pretpostaviti u šta će taj tinejdžer izrasti.

Ali, ipak govorimo o nekom davnijem vremenu: Google je, evo, baš ovog septembra navršio jubilarnih četvrt veka, što znači da je 1999, kad su ona trojica bez kravata imali 20 i kusur godina, bio tek jednogodišnjak u pelenama. Šta onda tek reći za danas sveprisutan e-commerce?

Plaćanje kreditnim karticama onlajn? Hajde, ipak, ne. Uz manjak plastičnih novčanika po glavi stanovnika, nisu ljudi baš bili voljni da tipkaju poverljive informacije na neki tamo sajt. Bar ne sa ove strane Severnog Atlantika.

Sa one druge je već bila i druga priča. Verovatno je bilo lakše na kontinentu na kojem je Amazon već bio šestogodišnjak i koji je imao Silicijumsku dolinu. Trojica momaka u patikama već su skopčali kako internet funkcioniše i na jednoj i na drugoj strani. Za početak, imali su ideju i svesrdno se udubili u know-how.

Dugi repovi i kratka pisamca

Jedan pravnik (Mark), a drugi i treći admini u biznisu (Oliver i Aleksander), braća Samver su naumila da probiju ondašnje internet barijere. To što su 90-ih godina bili zlatni momci u rodnom Kelnu nije obećavalo da će sve teći glatko.

Pre svega, Nemačka je po pravilu poznavala „šablonske“ preduzetnike (one u odelima i kravatama), a malo ko je po internetu otvarao prodavnice. Zapravo, „imati biznis onlajn“ podrazumevalo se uglavnom za tradicionalne medijske kuće. Klima je po tom pitanju bila prilično konzervativna, pa su braća Samver prvo morali da smisle kako da krekuju sistem.

Najstariji Mark je s kraja ’90-ih već imao staža preko bare. Čim su preuzeli diplome, druga dvojica su iz Nemačke uhvatili let do Silicijumske doline. Kao stažisti-asistenti, na vaskolikom američkom internetu su naišli na nešto što se zvalo eBay.

eBay je bio par godina mlađi od Bezosovog Amazona i u osnovi je funkcionisao kao aukcijski sajt. Iako je i on bio dečak, prvi je u internetskom prostoru podržavao personalne transakcije. Prodavci i kupci su se za njega brzo zalepili, što je braći iz Evrope bilo posebno fascinantno.

Aleksander i Oliver, koji su i pozavršavali škole o biznisu, naslutili su već nešto što će kroz koju godinu dobiti oblik „dugog repa“. A eBay je upravo imao takav dugačak rep – umesto da ponudi veliku količinu specifičnih proizvoda manjem broju ljudi, na njemu se moglo naći svega za šire narodne mase. Pritom, često je do takvih proizvoda bilo teže doći. Ili su količinski bili ograničeni ili su između kupaca i prodavaca iskrsavala fizička ograničenja (daljina, prostor za skladištenje).

S te strane Atlantika, internet je bio idealan za virtuelne prodavnice. Do svakojakih potrepština se lako dolazilo, delom i zbog toga što se ljudi nisu toliko ustručavali da pazare onlajn. Ali, to što se braći Samver upalila lampica, nije nužno značilo i laganu prođu.

Bar ne za sada.

Pre svega, momke je zanimalo kako i zašto je eBay uopšte uspeo. Valjalo je hakovati sistem i proceniti da li takav sistem može da prepliva Atlantik. Kako napraviti jedan eBay u rodnoj Nemačkoj, budući da rupa na tamošnjem tržištu definitivno postoji, a sa njom i mogućnost za profit?

S obzirom na relativno konzervativnu preduzetničku scenu, momci u patikama su imali naizgled mršave šanse. Ne toliko zbog patika – jer, jedno je bilo pohvatati beleške od američkog e-commerce „deteta“ i prilagoditi ideju lokalnom mentalitetu. Ali, braći je prvo trebala pomoć, i u ljudstvu i u finansijama.

Januara 1999. godine doleteli su nazad u domovinu i našli pojačanje među trojicom prijatelja sa studija. Samo jedan od njih, Karel Dorner, imao je korporativnog radnog staža. I samo jedan, Maks Finger, imao je poznanike-investitore čija specijalnost je bila rizični kapital.

Trebali su im još veb-sajt i server i, naravno, novac koji bi sve to podržao. Plus, jedan prijateljski telefonski poziv, posle kog su braća ponovo pošla na put – ovoga puta vozom do Minhena.

Tamošnjem investitoru je od njih pre toga stiglo samo obično pismo (dakle, ne imejl, već papirno pismo koje se šalje poštom), u kom je pisalo nešto što je trebalo da liči na biznis plan. Na razgovor su došli, što bi rekli, skromno u krugu porodice, u kežual autfitima i praznih ruku.

Sudeći po utisku budućih kolega iz Action Capitala, ništa drugo im nije ni trebalo. Strateškom analizom su pripremili teren, spremni da pretumbaju nemačku biznis scenu. Dok je njima bilo prilično jasno šta rade, investitori na prvi pogled nisu bili sasvim načisto. Ideja im je zvučala, onako… Pa, mogla je biti ili totalno luda ili potpuno genijalna.

Ali, ludost su od genijalnosti delili sitniji detalji. U ono vreme, pre skoro 25 godina, Mark, Oliver i Aleksander Samver su po mnogo čemu bili atipični. Umesto odela i kravate su nosili kefalo i samouverenost. Umesto podužeg biznis plana – zaraznu energiju kakva se među preduzetnicima i investitorima nije sretala često.

S obzirom na onu tradicionalnu klimu, čini se da osim toga nisu imali mnogo izbora. Bar ne ako su bili rešeni da izvedu nešto što je zvučalo skoro nemoguće. A „skoro nemoguće“ je bilo podržano i statistikom.

Naime, struka je procenjivala da nemačko e-commerce tržište prilično kaska za američkim – reda veličine i do 5 godina. Srećom, „zlatne koke“ iz Action Capitala su bile spremne na rizik. Februara 1999. godine u Nemačkoj je otvorena prva online prodavnica Alando.de.

Od nasmejanih štrebera do internet zvezda

Ako su već kršili pravila ponašanja i oblačenja „tradicionalnih“ prodavaca, braća Samver će se tek pokazati kao retki izuzeci. Znate ono kad kažu, sve što je brzo, to je i kuso? Izgleda da ni to ne mora biti (ne)pisano pravilo.

Alando.de je uživo startovao 1. marta. U prvih mesec dana, online prodavnica je imala 3 miliona pregleda. Takav brzi start je do tada praktično bio neviđen, ali je u prodavnicu bilo upereno mnoštvo očiju i klikova.

Od vedrih momaka koji su zaobilazili (skoro) sva pravila, braća Samver su postali legende preduzetničke scene u Nemačkoj. Tamošnja javnost je pala na njih otprilike kao što se tih godina padalo na pop zvezde. A ono što je započeo Alando.de nastavljala je mlađa generacija preduzetnika bez odela i kravata.

Put je bio utaban, pogotovo za one koji su bili skeptični povodom startapa na internetu. Tada je postao uočljiv i kolateralni uspeh braće Samver: osim atipičnih preduzetnika, postali su uzor i vršnjacima i mlađim generacijama. Primetili su ih, međutim, i stariji i iskusniji – i to upravo oni koji su zlatnim momcima bili uzor.

Onaj odrasliji eBay, čiju su strategiju secirali uzduž i popreko, sada je braći Samver kucao na vrata. Nepuna 4 meseca nakon što je lansiran Alando.de, Pjer Omidijar, glavnomandujući eBay-ja, doleteo je u Nemačku na jedan ozbiljan i težak razgovor.

„Težak“ u smislu ponuđenih 43 miliona dolara, koliko je vredela ponuda za kupovinu nemačkog eBay-ja. Bio je to još jedan brzi-ali-ne-i-kusi potez koji je, kao i sam Alando, funkcionisao po malo drugačijim pravilima.

U međuvremenu, širom interneta je pootvarano više od stotinu prodavnica na klik. Ali, Pjer Omidijar je tačno znao koga je želeo. Braća Samver su, takođe, tačno znali zašto je želeo baš njih, jer su „jednostavno, imali najbolji proizvod“.

Možda im nije bio potreban nastup klasičnog trgovca – tinejdžer koga su zvali „internet“ je ipak podržavao atipična biznis pravila. Možda su i svojim papirnim pismom uspeli da nasmeju buduće finansijere. Ipak, braća Samver su i te kako imali pripremljen teren:

  • ciljali su rupu na tržištu koje je kaskalo za svetom;
  • pratili su staze koje su krčili stariji i malo iskusniji;
  • vrlo su se ozbiljno pozabavili strategijom;
  • kada je svet postao velik za trojicu, potražili su pomoć.

Na kraju, ona „konzervativna“ preduzetnička klima se ispostavila kao kec u rukavu: Mark, Oliver i Aleksander su bili na pravim mestima u pravo vreme.

A odela i kravate za ozbiljne ljude?

Pa, sad. Ako ste skockani i ispeglani, sigurno ćete ostaviti lep utisak. Ali, bez rešenosti i kefala, uglancana odela ne završavaju baš sve poslove.

Dopao Vam se tekst?
Podelite ga sa prijateljima!

Autor

Marta je prvo htela da bude učiteljica. Pa da svira violinu. Pa da trenira karate, piše pesme, uči jezike i slika. Onda je htela da fotka, svira gitaru, upiše muzičku školu, čita psihologiju i da bude slobodni umetnik. (Štagod to značilo u glavi jedne dvanaestogodišnjakinje.)

Više o Marti